O prvom srpskom krimi romanu i autorima ispod radara mejnstrima: No Rules izdavaštvo

Urednički tim iza sve prisutnijeg izdavača pod nazivom No Rules Publishing zvanično se oformio 2020. godine kao udruženje građana, ali je na domaćoj književnoj sceni delovao i pre toga kroz razne književne tekstove i publikacije. Usmereno na objavljivanje domaćih dela i prevoda koji su „pomalo ispod radara mejnstrima“, No Rules izdavaštvo je za poslednjih nekoliko godina iznelo preko trideset kvalitetnih naslova različitih žanrova i tematskih usmerenja. Među njima su često dela zaboravljenih domaćih autora, neprevođenih ili nedovoljno prevođenih pisaca iz sveta, ali i novih, svežih glasova koji bi u narednim decenijama mogli oblikovati domaću književnu scenu.  

Uz pomalo nekonvencionalan pristup odabiru dela koji se bazira više na tome da se autoru dopusti što više slobode i uživanja u pisanju, a manje na komercijalnoj računici, No Rules se izdvojio i kvalitetom tema i lekture. Naš urednički tim posebno preporučuje zbirku priča „U čekaonicama“Dragane V. Todoreskov, koja se pozabavila psihičkim poremećajima žena u modernom društvu, kao i roman „Niz pukotina“ Nikole Radića, za čije teme bi se moglo reći da su tipične milenijalske, a jezik autentično besprekoran.

Tu je svakako i mnoštvo drugih naslova koji obećavaju jednako zanimljive uvide, ali dok ih sve ne raščitamo, pozvali smo Sofiju Živković da nam kaže nešto više o svom radu i svojim ambicijama u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.  

1. Zašto No Rules i koja to književna, paraknjiževna i izadvačka pravila ne priznajete?

Jednom nas je kolega iz Udruženja Anarhija nazvao ‘’jedan izdavač sa radikalnim imenom’’, što je bilo simpatično i dobar povod da objasnim: mi svakako to nismo, tj. jesmo ali kad se objasni pozadina imena – nismo. Elem, da se vratim na naše ‘’anarhističko’’ ime: u mom krugu prijatelja bismo često u toku razgovora zaključivali brojne lične teme sa ‘’nema pravila’’ u smislu – nema pravila u životu, nema garancija, nema nekih jasnih stoprocentnih predviđanja…Otuda No Rules. Baš buntovno!

Što se tiče pravila u književnosti koja ne priznajemo, najviše se odnose na značaj mejnstrima. Tačnije, ja izbegavam da se bavim piscima koji su previse poznati, priznati, jer znam da se kolege iz drugih kuća time bave i da neće ostati uskraćeni. Mene zanimaju knjige koje su dobre ali koje nisu pisala ‘’zvučna imena’’ već su prosto zanimljive, slabije vidljive, manje reklamirane (jer recimo ne nose bitan društvenopolitički motiv, nisu u određenom društvenopolitičkom momentu upotrebljive), čak i one knjige koje su pisali pisci koji nemaju veliki opus. Zanimaju me književne enklave takođe, npr. autori koji pišu na italijanskom ali su iz Tesina, ne iz Italije, ili na francuskom ali su iz Belgije (dakle, ne matična zemlja tog jezika), na kineskom ali su sa Tajvana. Tu su i arapske zemlje – Zaliv. Mislim da kod nas retko ko, ako iko uopšte, zna nešto o piscima iz Emirata, Omana, Saudijske Arabije. Mi imamo ediciju ORIJENTacija koja će se baviti baš takvim knjigama a prva knjiga u toj ediciji je Klavirštimer, tajvanskog pisca, u prevodu Vladimira Živanovića (inače glavnog krivca za naše prevode Frederika Marijata 😊 )

2. Postoji li određeni naslov ili nedostatak istog na srpskom tržištu koji vas je naveo da osnujete izdavačku kuću?

Ja sam zapravo bila 28 dana zatočena u svom stanu jer sam došla iz Austrije sa stipendije, a Austrija je baš tad proglašena crvenom Kovid zonom. Za tih 28 dana sam malo izučavala InDesign, usavršavala nemački, itd., jer su mi bile zabranjene posete i izlazak van kuće, pa sam shvatila da imam kod sebe pet rukopisa koje su mi prijatelji slali na čitanje, a za koje izdavači nisu bili zainteresovani – vodivši se samo prodajnom logikom i slično, a možda I jer im prosto te teme nisu bile bliske… To su bila naša prva izdanja: Goran Novaković sa knjigama Mali pojmovnik Beograda XXI veka i Beč za naše (uputstva za upotrebu grada); zatim zbornik priča smeštenih na Dorćol pod nazivom Karapazar; prevod satiričnog dela engleskog pisca Frederika Marijata (poznatog kod nas po romanu Koralno ostrvo, neko predratno izdanje, još dok je bio živ Geca Kon!) – Kako napisati lažni putopis / pomodni roman; kao i prozu provokativne britansko-francuske autorke Rene Vivijen koja je živela početkom XX veka i koja je svojevrsni pandan Oskaru Vajldu, a čije su priče sabrane pod nazivom Sapfa i druga proza. Marijata je kao što sam spomenula preveo Vladimir Živanović, inače ko-osnivač No Rules-a, sinolog po struci, a Rene je preveo Dejan Acović, priznati prevodilac sa latinskog, (starog i novog) grčkog, francuskog.

3. Objavili ste prvi srpski krimi roman. Kako ste došli do tog rukopisa?

Pomogla nam je prijateljica Bojana Antonić, koja radi u biblioteci Filološkog fakulteta, ona je doslovno izbunarila Tasu Milenkovića, kao i Leposavu Mijušković, za koju je pisala i detaljan predgovor. Mi smo bili prvi koji su objavili Tasin roman, a potom su kolege iz Portalibrisa učinili isto, tako da čitaoci sada imaju dva izdanja njegovog  romana Ponoć ili Grozno ubistvo na Dorćolu! Obe te knjige, i Leposavine Priče o duši i Tasin krimi roman, izuzetno su značajne i istorijski, jer oličavaju jedno drugo doba, male jezičke razlike… Sećam se recimo da je u Ponoći spominjao da je svaka kuća u Beogradu morala imati na zidu goblene sa ruralnim motivima tirolskih Alpa, pa da su nazareni u porastu, govorio je o gatarama i raznim ritualima (ne piti nikad prvu čašu s desne strane služavnika!), koristi reč ‘’pismena’’ umesto ‘’slova’’, itd… Leposava je pak suptilno safijski obojena, ali njene priče su raznovrsne, to nije jedina tema.

4. Koja su vaša najčitanija izdanja?

Pesoin Lisabon je dosta bio tražen, svakako.Zatim su bile vrlo čitane i priče U čekaonicama (istorija ženskih mentalnih poremećaja) Dragane V.Todoreskov, Beč za naše Gorana Novakovića. Javljali su nam se ljudi preko Instagrama, pisali, posebno o Besparačkim pričama i Luzergradu uživo Nenada Barakovića. Iskreno, ne vodim o tome evidenciju jer prodajna moć zavisi od brojnih, često I vanknjiževnih faktora, koji me ne zanimaju. Ja garantujem da su sve te knjige dobre, to mi je dovoljno.

5. Često radite sa novim i manje poznatim autorima. Da li vi pronalazite njih ili oni vas?

Obostrano. Kratko i jasno 😊

6. Radili ste na projektu Svi jezici Pančeva koji ima za cilj da prikaže višejezičnost i kulurološku raznovrsnost na području tog grada. Da li je književnost pisana na jezicima manjina dovoljno zastupljena u izdavaštvu naše države?

Pančevo volim jer ga grad doživljavam kao odmor od velikog grada, na samo 20 min vožnje od mene, a opet je grad – ima tu atmosferu, vibrantnost čak, austrougarsku arhitekturu, dobre restorane, odličan kulturni program. Imam drage ljude tamo, takođe. Ja sam verovatno retka osoba koja nije ljubitelj prirode, jer mi se čini da govori jezikom koji ne razumem, prosto me ne odmara boravak u prirodi, depresivan mi je čak, dok me promena grada, promena ulica, kafea, prizora te vrste izuzetno opušta, inspirativno mi je. Sa Pančevom sam povezana i od osnovne škole jer sam delom išla tu u školu, više razrede, a posle sam se takođe vraćala privatnim povodima, tako da poznajem duh grada i istorijske prilike – pogotovo oko višejezičnosti. Mene je višejezičnost Pančeva opčinjavala, jer je vrlo realna i svakodnevna (bila), pa je naša publikacija služila da građane podseti na to, a na našem sajtu se mogu videti snimljeni razgovori sa pripadnicima manjina. Po meni je u našem izdavaštvu slabo zastupljena književnost manjina, sem npr. evo, IK Rende koja je objavila mađarskog pisca iz Sente. Možda grešim, i nadam se da da, ali nisam viđala puno takvih knjiga. Hteli smo da objavimo neka dela po predlogu Kristine Orovec, prevoditeljke iz Novog Sada.

7. Nedavno ste otvorili kancelariju u Emiratima sa jednim lepim ciljem. Mislite li da ima prostora da se srpska književnost promoviše u tom delu sveta? Ko su vaši najvažniji saradnici?

To zapravo nije ogranak već zasebna firma. Nije ogranak No Rules, iako ima isto ime – napisano spojeno Norules publishing, nalazi se u okviru Sharjah Publishing City. Za mene je to jedna avantura a ja uživam u avanturama i onome što se zove flow, fino putovanje u egzotiku, sa finim ljudima kao podrškom. Izdanja su nam na engleskom, mada ćemo imati i prevode na arapski jezik. Konkretno, prva izdanja će nam biti tri britanska pisca: jedna knjiga literarnih putopisa o Južnoj Africi, zatim jedna o Dubaiju i nestalim emiratskim gradovima, jedan gibraltarski roman, zatim i par naših autora u prevodu na engleski – jedna dečja knjiga, jedna knjiga kratkih priča (GSP zapisi), jedan roman Milice Radovančev… Oni su zainteresovani i za druge, bar po onome što sam videla na tamošnjim sajmovima, jedna naša knjiga je – Mali pojmovnik Beograda XXI veka – izašla na arapskom u Kairu. Za neke druge smo u pregovorima. Sada kad imamo sopstveno izdavaštvo i tamo, možemo objaviti neka dela na arapskom ili engleskom, što je odlično. Članovi smo i EPA (Emirates publishers Association), što nam omogućava da imamo štand na svim sajmovima gde EPA ide, počev od Londona, Kaira, zalivskih zemalja i drugde… to i te kako pomaže vidljivosti tih naslova.

8. Trenutno pripremate nekoliko interesantnih naslova. Možete li nam otkriti nešto više o njima?

Samo što nisu izašle iz štampe… razvuklo se iz nekih tehničkih razloga, putopis Srećna dolina Anemari Švarcenbah, priče Zvezde izbliza Masima Đecija, eseji Kancelarija za svetlosne projekcije Matea Tercagija, roman belgijske autorke Ako pređeš reku Ženovijev Dama, lirski roman tajvanskog pisca Klavirštimer, O klasnom u književnosti Lu Sjuna, od domaćih pisaca tu je Ivana Radojčić sa čak dva romana – oba su izvanredna, hrvatski autor putopisne proze Svakidašnji ljudi. I jedan saborac Tase Milenkovića krimi roman u duhu starije agatokristinske tradicije a iz pera savremenog autora Ivana Stankovića Zuckerowa, Zlokobna rukovet. Odmah zatim idu Borhesova predavanja o engleskoj književnosti, domaći autor sa romanom Koloplet, poezija Gorana Lončarevića, roman Put percepcionera Nikole Lekića…

9. Bez koga u svom timu ne biste mogli ništa od svega ovoga da izgurate?

Bez svih njih koji su tu sa nama, zaista bez preterivanja! Vladimir Živanović je desna ruka No Rules izdavaštva, svakako, Dejan Acović, Milena Ilić Mladenović – inače urednica magazina Libartes, pobrojala sam samo neke, ali zaista su svi zaslužni. Što se tiče Emirata i tamošnje firme, posebno mi znači kontakt s Fatmom, Emirćankom iz Dubaija koja i sama drži izdavačku kuću tamo, a inače je prevodilac i posvećeni čitalac. Iza tih izdanja se krije velika strast, svestranost I ljubav. Hvala, Fatma! 😊 Naše izdanje knjige o Dubaiju – koju ćemo objaviti tamo na engleskom, a u Srbiji na srpskom, izaći će inshallah i na arapskom pod okriljem baš njene izdavačke kuće.

10. Kako će No Rules promeniti svet u narednih pet godina?

Ne volim da se zanosim idejama o menjanju sveta a ni ljudi 😀

Šalu na stranu, ja verujem u promene, mislim da se dešavaju sporo ali da su moguće; smatram da će No Rules nastaviti da dopunjava književnu scenu novim naslovima a da će u sadejstvu sa drugim izdavačima i ljudima koji slično razmišljaju kao mi, koji su otvoreni, radoznali, voljni, stvoriti nešto lepo za sve nas. Mnogi zahtevi koje izdavači postavljaju pred čitaoce su nerealni, pa i kvazielitistički, jer tobože očekuju da ljudi čitaju samo visoku književnost da bi duhovno uznapredovali, a mi pak mislimo da je ljudima potrebno dati i neke ‘’lakše note’’ da bi otvorili sebi put prema ‘’višoj knjževnosti’. Naravno, ovde ne mislim na treš knjige, na petparačke priče  lišene svake estetike, već više na neke zapise koji mogu biti vrlo šarmantni, žovijalni, neopterećujući, a mogu dati estetsko uživanje. Naša edicija Intimni vodiči se upravo bavi takvim knjigama, zapisničkim. Ja lično sam vrlo probirljiv čitalac, posedujem više hiljada knjiga, posebno sam opsednuta antikvarnim – koje su mi ostale kao porodično nasleđe – volim teške teme koliko i lake, težak frustrirajući stil koliko i glatke rečenice, brze. Ne tražim samo remek-dela, romane epohe, romane koji će da nam objasne suštinu ne znam čega (predugačka je lista globalnih pitanja i socijalnih tema), romane koji imaju status da ako ih pročitate – automatski ste ‘’pametniji u društvu’’, automatski ste ‘’upotpunjeniji duhovno’’. Ili ste prestižniji – ako ste izdavač. Pomalo karikiram I banalizujem, ali nije daleko od istine. No Rules će nastaviti da putuje po svetu, upoznaje lepe I fine ljude, objavljuje zanimljive knjige, to je cela filozofija koju ganjam 😉

Mnogi zahtevi koje izdavači postavljaju pred čitaoce su nerealni, pa i kvazielitistički, jer tobože očekuju da ljudi čitaju samo visoku književnost da bi duhovno uznapredovali, a mi pak mislimo da je ljudima potrebno dati i neke ‘’lakše note’’ da bi otvorili sebi put prema ‘’višoj knjževnosti’.