Prvi roman kiparske spisateljice Konstantije Sotiriju naslovljen je frazom koja je označila početak turske ofanzive na Kipar 1974. godine. Dugogodišnja politička tenzija i nasilje tada su kulminirali višenedeljnim oružanim sukobima, nakon čega je ostrvo razgraničeno Zelenom linijom pod kontrolom Ujedinjenih nacija.
U romanu “Aiše ide na odmor”, tu tenziju i nasilje doživljavamo posredno kroz svakodnevicu glavne junakinje, čiji život u velikoj meri određuju društvene norma i političke okolnosti. Upoznajemo je dok ispraća sina u južni deo zemlje, strahujući od istine koju će tamo pronaći i mogućnosti da odluči da se više ne vrati. Saznajemo da se nije oduvek zvala Hatiše i da ju je smrt roditelja primorala na život u predgrađu Nikozije gde je morala ispuniti stroga očekivanja društva podeljenog verom. Još tada ona shvata da ništa u životu nije sigurno.
“…jednog dana hraniš mačence u dvorištu, drugog bojiš odeću u crno, spremaš zavežljaj da odeš.”
Upravo to shvatanje prolaznosti i gubitka neće joj dozvoliti da onu sreću koju potom uspe da ostvari shvati zdravo za gotovo. I kada jedne noći u njenu kuću uspe da uleti ćuk, glasnik nesreće kog po svaku cenu treba zadržati napolju, ona će već biti spremna za sledeću tragediju. A kada se ona uskoro i desi, uslediće ponovno preispitivanje vere i običaja, pa i čitavog života koji ju je doveo tu gde jeste. Kroz njene životne okolnosti, strepnje i nedoumice, saznajemo više o životu na ostrvu u to doba, ali i preispitujemo širi jedan kontekst modernog doba koji oblikuje ljudske sudbine.
I upravo taj odraz društvenog konteksta na jedan svakodnevni ruralni život jedna je od stvari koja daje naročitu dubinu ovom delu koje po obimu nije veliko, ali po temama koje obrađuje svakako nudi jednu slojevitu, dirljivu i upečatljivu perspektivu na Kipar 70-ih godina prošlog veka.
Priču čujemo u drugom licu, kroz naratora koji se obraća Hatiše i neretko zvuči kao da kritikuje njene stavove i odluke. U pripovedanju se često čuje dijalekat, kao i glasovi komšija i komšinica, zapovesti, saveti, sujeverja i odjeci istorijskih dešavanja. Taj živopisni narativni postupak daje posebnu poetiku romanu i jedan je od elemenata pomoću kog ona svojoj junakinji ne samo udiše život, već i određuje mesto u društvu.
A za uspešan poduhvat prevođenja tog nesvakidašnjeg stila na srpski zaslužna je veština Saše Đorđevića, prevodioca i nekadašnjeg profesora savremene grčke književnosti i jezika na Katedri za neohelenistiku Filološkog fakulteta u Beogradu.
Danas smo razgovarali s njim o ovom romanu i kontekstu kiparske književnosti u kom je nastao.
1. Konstantija Sotiriju rođena je 1975. odine, a “Aiše ide na odmor” objavljena je 2015. godine, nakon čega je dobila Atinsku nagradu za književnost i našla se u užem krugu nekoliko drugih značajnih nagrada Grčke i Kipra. Šta smatrate da ju je izdvojilo? Koje su to glavne teme i odlike romana koje su kritičari i publika zavoleli?
Pa, rekao bih da je knjiga naišla ne pozitivan prijem pre svega zbog vešto izbalansiranog narativa. Stilski tekst nije preterano zahtevan, ako izuzmemo delove gde pripovedač koristi „kiparski“ glas, odnosno, vešto se služi kiparskim dijalektom, kao nekom vrstom tekstualne, nadnarativne s(a)vesti. Ovde treba istaći jednu veoma bitnu stvar.
Većina kiparskih pisaca, naravno, koristi dijalekat i u svojim tekstovima, bilo da je u pitanju proza ili poezija, ali isto tako većina ne uspeva da ga preinači u funkcionalan narativni ili poetski mehanizam ili, generalno gledano, estetski aktivnu strukturu.
Za Konstantiju su mnogi grčki pisci izjavili da ume valjano da koristi dijalekat kao organski deo celine, a to se vidi upravo u toj jednostavnosti narativnog toka i neusiljenosti, a opet na granici nečega što miriše na melodramu. Srećom, ona ne upada u tu zamku. Pored toga, mnogi grčki čitaoci su dokazano uživali u tekstu, iako su morali da konsultuju i glosar kiparskih pojmova na kraju knjige. Teme su za sada kiparske u svim Konstantijinim romanima i imaju čvrsto istorijsko uporište, što verujem da tekst čini još primamljivijim. Stoga bi se moglo reći da autorka pravi otklon od dotadašnjih pristupa temi podele Kipra i pristupa mu iz jednog drugačijeg, svežeg ugla. Dodatni element koji utiče na „atraktivnost“ teksta je upotreba tradicije, folklora, pa i sujeverja, kao bitnog, na momente presudnog, narativnog obeležja.
2. O stvaralaštvu Konstantije Sotiriju malo je izvora na srpskom. Možete li nam reći nešto više o stilu i kontekstu u kom piše?
Kao što sam već pomenuo, postoji istorijsko jezgro u svakom romanu kao polazna tačka, ali se onda narativ grana u različitim smerovima, protagonista ili vodeći pripovedni glas je po pravilu ženski, u kakvoj god formi da postoji. U poslednjim romanima, što me naročito raduje, Sotiriju se bavi i aktuelnim temama koje su potresale Kipar tokom poslednjih godina, kao što je to bio slučaj, recimo, prvog kiparskog serijskog ubice otkrivenog 2019. godine.
Jednom prilikom sam izjavio da se autorka bolje snalazi u kraćoj formi. To se odnosi i na njene romane. Tek poslednji njeni romani dosežu 150 stranica, dok oni poput „Aiše“ jedva premašuju stotinak, čak su i neka poglavlja inicijalno objavljivana kao kratke priče. To, naravno, ne znači da nećemo u budućnosti videti i obimnije tekstove, ali za sada se stiče utisak da se autorka bolje snalazi u kraćoj ili možda svedenijoj formi, bez previše „dekorativnih“ elemenata.
3. Kiparska književnost, nažalost, nije naročito zastupljena na domaćoj sceni. Kako je Sotiriju došla do nas? Da li ju je prepoznao izdavač, publika, ili određeni projekat?
Kiparska književnost je za sada uglavnom prisutna na domaćoj sceni putem namenskih promotivnih aktivnosti i predstavljanja prevoda. I to pored činjenice da se od 2015. godine, kada smo Dejan Matić (Treći Trg) i ja počeli da sarađujemo, a onda su se tokom narednih godina uključili i drugi izdavači i prevodioci, svake godine objave bar dve ili tri knjige kiparskih autora, a poslednjih godina i više, u prevodu na srpski. Dobar deo zasluga za prisutnost kiparske književnosti u etru pripada Saši Ćiriću, koji u svojoj emisiji „Oko Balkana“ posvećuje dosta pažnje kiparskim autorima, barem kada je proza u pitanju, a i generalno Radio Beogradu.
Sotiriju je bila planirana za prevodilački projekat 2018. godine, ako me sećanje dobro služi, ali nismo uspeli da obezbedimo sredstva za njegovu realizaciju. Naime, bivša koleginica, tada studentkinja, izabrala je tekst i trebalo je da ga prevede na srpski, ali je zbog obaveza odustala, tako da sam ja uskočio, iako nije bilo tako planirano.
4. Koja su to neka druga značajna dela kiparske književnosti koje biste preporučili našim čitaocima? Šta se to prevodi kod nas, a šta na engleski?
Za početak nešto što je dostupno srpskim čitaocima, to je roman „Istočni Mediteran“, Ivi Meleagru, koji je nedavno izašao u prevodu na srpski, uoči Sajma knjiga u Beogradu 2025. godine, na kojem je počasna zemlja bila upravo Republika Kipar. Na engleskom bih preporučio prevod izabranih pesama Jorgosa Hristodulidisa, mada je njegovu poeziju na srpski već prevodila Aleksandra Milanović za Treći Trg. Takođe, Kostasa Montisa u prevodu na engleski, bilo da je u pitanju poezija ili proza i, recimo, poeziju Jorgosa Kalozoisa, koji je sigurno jedan od najupečatljivijih pesničkih glasova sa Kipra u ovom trenutku.
5. Kada govorimo o prevodu “Aiše ide na odmor”, i prosečnom čitaocu mora biti jasno da je to bio naročit izazov s obzirom na vrlo specifično drugo lice jednine i dijalekat. Na koje ste probleme nailazili?
Da, upravo tako, to su više prevodilački izazovi nego problemi i u svakom slučaju rešivi. Kada kažem rešivi, to ne znači nužno da postoji ispravan ili pogrešan put ili izbor, ali doslednost mora postojati. Ja sam za „Aiše“ odlučio da izaberem regionalnu jezičku formu uz koju sam odrastao, mada je već preko 25 godina ne koristim redovno u svakodnevnoj komunikaciji. Dakle, izazov je bio pre svega porinuti u sećanja iz detinjstva i rekonstruisati što je moguće verodostojnije kako su ljudi pričali u to vreme u mom okruženju, naročito tokom letnjih raspusta. Možda će to nekim čitaocima delovati strano, neobično, ali to je bio jedini način da se sa tekstom poistovetim kao prevodilac na način na koji je to autorka učinila sa svojim tekstom, što bi značilo da pre svega postoji jasna distinkcija između dve varijante istog jezičkog koda, da ga tako nazovem, jer upravo na tom dualitetu počiva čitav tekst. Da su mi okolnosti tada kada sam radio na prevodu dozvolile da posetim neka meni bliska mesta u Srbiji i popričam sa određenim ljudima, verujem da bi jezička forma bila još dinamičnija i upečatljivija, ali rezultat je i ovakav kakav jeste bio zadovoljavajući, ako ništa drugo.
6. Vi iza sebe imate i prevode poezije Efrosini Manda Lazaru. Koliko se razlikuje prevođenje proze od poezije? Da li morate biti pesnik da biste se uspešno bavili ovim drugim?
Iza mene je deset punih godina književnog prevođenja, ako ne računamo i rad sa studentima na književnom prevođenju pre toga, odnosno preko 25 knjiga prevedenih sa grčkog, kao i dve knjige prevedene sa srpskog na grčki jezik. U ovom trenutku mogu da zaključim da sa svakom knjigom postaje lagodnije raditi na prevodu, ali svakako ne lakše, pogotovo kada su u pitanju visoko stilizovani tekstovi čija je struktura podjednako značajna kao i sadržaj. Naravno, ne treba zaboraviti ni na dijalekat, koji i dalje učim i imitiram kad god se ukaže prilika.
Efrosinine knjige su bile među prvima koje sam preveo i za sada jedine koje sam prihvatio kao „svoje“. Presudno je bilo to što sam mogao da se u dobroj meri poistovetim sa njenom poetikom, odnosno sa onim o čemu piše. Pored toga, dobri smo prijatelji i na neki način slično razmišljamo o životu, iako nas po godinama deli više decenija. Drago mi je da su to prepoznali i neki stručniji ljudi u našoj zemlji i ocenili da prevodi njenih pesama zaslužuju više pažnje.
U kojoj meri se razlikuje prevođenje poezije od prevođenja proze zavisi od samog stila. Barem u polovini tekstova koje sam do sada preveo sa grčkog te granice su jedva vidljive. Svakako pomaže ako ste pesnik, ali smatram da to nije presudno da bi prevod bio kvalitetan, pogotovo ako imate svest o tome šta želite da prenesete jezikom kojim prevodite i ako imate jasan plan kako da to realizujete.
7. Da li vi birate prevode ili oni biraju vas? Postoji li nešto što biste odbili da radite ili nešto što biste naročito želeli da prevedete?
Ja kao prevodilac, a onda i kao čitalac, preporučujem tekstove, a na izdavačima i njihovoj politici je da daju konačan sud da li žele da se upuštaju u takvu avanturu. To često mogu biti i tehnički kriterijumi, kao što je broj stranica, ali i finansijski, pa i sama tematika. Samo jednom se desilo da sam prihvatio prevod po porudžbini i to za do sada jedine tekstove koje sam preveo na grčki sa srpskih izvornika. Antologiju mladih srpskih pesnika koju je priredio Ivan Antić, kao i zbirku kratkih priča istog autora pod nazivom Tonus.
8. Radite li na nečemu trenutno ili imate preporuku za nešto što tek treba da iščekujemo na domaćoj književnoj sceni?
Upravo sam završio dva prevoda koja će se, nadam se, do kraja leta naći u srpskim knjižarama. Roman meni dragog kiparskog autora Kostasa Limburisa „Atalasa“ i fenomenalan tekst grčkog dramskog pisca Andreasa Flurakisa, „Feniks i njegovo pile“. Obe knjige toplo preporučujem.
Trenutno radim na prevodu pesničkog prvenca mlade kiparske pesnikinje Aleksije Viktoros „Niko“, koji je nagrađen Državnom književnom nagradom za mladog autora, a onda me krajem godine čeka još nekoliko proznih tekstova. Uskoro bi trebalo da počnem da radim i na ostalim romanima Konstantije Sotiriju, uključujući i dve preostale knjige iz tzv. trilogije o kiparskoj drami, kojoj pripada i „Aiše“.
9. Šta trenutno čitate i šta ste to nedavno čitali a da je ostavilo poseban utisak na vas?
Trenutno čitam „Gubilište“ Mirka Kovača, kao i „Klub izdajnika“ kiparske autorke Marine Hristofidi, a od knjiga koje sam nedavno pročitao i koje su ostavile jak utisak na mene, pomenuo bih ovom prilikom trilogiju Jensa Bjernebuea „Istorija bestijalnosti“, a naročito prvi deo trilogije pod nazivom „Trenutak slobode“.
10. Od domaće književnosti, ko su vam uzori bilo u pisanju bilo u prevođenju?
Zahtevno pitanje, o tome bismo mogli dugo da pričamo. Izdvojiću imena samo nekoliko pisaca koji su najviše ostavili traga u mom izrazu ali i razmišljanju. Kada je u pitanju poezija, to je nesumnjivo Vasko Popa. Što se tiče proze, lista bi bila duža, ali, evo, za ovu priliku, navešću samo Mešu Selimovića, kao i pisca koji me je uvek oduševljavao snagom i koloritom svog izraza, a koga sam imao priliku da upoznam pre nekih deset godina, Gorana Petrovića. Od mlađih autora u poslednje vreme često čitam poeziju Srđana Gagića i brusim svoj pesničko-prevodilački izraz na grčkom upravo na njegovim stihovima.
