Novosadski Hambert Hambert u romanu „Neživoti i isključenja“ Milana Kovačevića

Kada roman jednog Novosađanina počne naracijom u kojoj se labudovi Isa i Bisa nazivaju „dekorativnim gusketinama“, znate da se radi o prozi koja nastoji da izneveri mnoga vaša očekivanja. Roman „Neživoti i isključenja“ Milana Kovačevića to prvenstveno čini u pogledu tehnike i pouzdanosti pripovedanja, prepuštajući celu stvar naratoru koji sebi daje svu slobodu da se poigrava istinom na koju, kao i većina postmodernista, puno i ne polaže znajući da je subjektivna.

Njegovo ime je Milan Jovanović i on je diplomirani turizmolog zaposlen u komunalnom preduzeću kao „beznačajni referent za opšte poslove, s mizernom platom, četrdeset sati nedeljno pretvoren u jalovog imbecila, u panj od čoveka; besmisleni zaposlenik u beskorisnoj organizaciji krcatoj izlišnim partijskim kadrom, čiju ionako upitnu efikasnost dodatno otupljuju apsurdne birokratske procedure“.

Slučaj „imenske čestosti“, međutim, hteće da mu se putevi ukrste sa jednim drugim Milanom Jovanovićem i to upravo onim koji, u nastupu duhovnog rastrojstva ispripovedanog tehnikom toka svesti na početku romana, izgovara onaj pogrdni naziv za novosadske labudove i koji poseduje diplomu profesora srpskog jezika i književnosti. Upravo ta diploma okosnica je zapleta romana, jer će njenim nezakonitim prisvajanjem glavni junak i pripovedač dobiti priliku da se ostvari kao profesor u jednoj novosadskoj gimnaziji.

O tom svom iskustvu on će govoriti naširoko, ali ne nužno i iskreno, a sve u nastojanju „isključivo da da sebi oduška“, na šta nas s početka upozorava. Učiniće se da, poput čuvenog Nabokovljevog Hamberta Hamberta, to čini da bi nas uverio u svoju stranu priče, ali do kraja neće postati jasno koja je to zapravo priča.

Erudicija kao poznat signal obmane

Poput Nabokovljevog čuvenog pripovedača koji piše „Lolitu“ dok u zatvoru čeka pogubljenje, i Milan Jovanović svoju pripovest započinje dok iščekuje presudu za krivično delo koje je počinio. Kako ona bude odmicala, pojaviće se u čitaocu sumnja da je tu sem lažiranja diplome postojao još jedan prestup, te da on upravo nalikuje onom zbog koga se i Hambert Hambert našao na optuženičkoj klupi.  

Obojica u tom svom poduhvatu koriste erudiciju kao sredstvo manipulacije, ističući svoju intelektualnu harizmu kako bi čitaocima izazvali samilost i u njihovim očima umanjiti težinu nedela za koje se terete. I upravo zbog toga što nas je Nabokov već naučio da se iza pretenciozne naracije često zna kriti nešto pogano, u grandioznim spisateljskim istupima Milana Jovanovića od početka vidimo niz nedoslednosti. A on, kao da to zna, čim posumnja da smo mu na tragu, preduhitri nas naizgled otvorenim ispovestima i različitim verzijama događaja.

Ovde možda ne bi bilo zgoreg dati jedno malo upozorenje: ostatak teksta navodi scene koje razrešavaju radnju romana, te vam tako eventulano mogu izmeniči čitalačno iskustvo (da ne kažemo spojlovati).

To je slučaj sa scenom na maturantskom slavlju, kada naš junak opisuje svoje zbližavanje sa jednim od učenika koga potom poziva u svoj stan, samo da bi nas na kraju scene počeo uveravati da ništa od onoga što nam je ispričao nije tačno.

„Ali zaista, čitaoče, za koga me smatraš? […] Stidi se ukoliko si poverovao u ovu sramotnu, skarednu izmišljotinu; ušima se pokrij ukoliko si zagrizao mamac treći put za redom.“

Slično tome, u okviru svog upitnika o poznavanju njega samog nudi nam čak pet mogućih scenarija koji su mogli prethoditi njegovom dolasku u posed diplome svog imenjaka. Tu se javlja sumnja u postojanje i jednog sasvim novog, ovoga puta tragičnog prestupa, ali i o njemu ćemo moći samo da nagađamo jer nam Jovanović u okviru svojih rešenja nudi odgovor zbunjiviji nego samo pitanje, još jednom nas podsećajući na to da je on jedini koji drži uzde svoje pripovesti, te stoga i istine

„Zbog čega bismo se onda, prijatelju, pasivno i omamljeno pridržavali plota onoga što se već zbilo, kad konce ove lutkarske predstave još uvek možemo uzeti u svoje ruke, podarujući joj drukčiji epilog – pred ciljnom ravninom zastati s pitanjem: mora li biti baš tako?“

Primetićemo, dakle, da nas namerno ostavlja u zabludi povodom događaja koji su ključni za radnju romana i među kojima postoji jasna povezanost. Shvatamo da njegova želja za predavanjem u školi ne proističe toliko iz ljubavi prema književnosti koliko iz potrebe da uhodi predmet (ili predmete) svoje žudnje.  

O tome sastavlja i lajtmotifske stihove:

Dve se u meni pobiše sile,
                  perverznjak i uča, um i ud.

Efebofilija kao sindrom i upozorenje

Za svoju opsesiju jednim od učenika iz razreda kom predaje, on nam nudi objašnjenje u vidu efebofilije, koja označava „primarnu ili ekskluzivnu privlačnost odrasle osobe prema osobama koje se nalaze u kasnijim fazama adolescencije, obično 15 do 20 godina.“

Nudeći tu definiciju kao primeren opis svojih estetskih i erotskih interesa, on objašnjava svoju sklonost ka mladim dečacima kao čestito traganje za Lepotom koje potiče „iz viših sfera“, pozivajući se na antička vremena kada se homoerotski odnosi nisu smatrali neprikladnim. Ipak, kako roman odmiče i on nam sve više otkriva svoju svakodnevnicu, postaje jasno da se njegova opčinjenost Mlađom Momčilovićem ne zadržava samo na posmatranju i „pukoj simpatiji“, kako to naziva.

On gotovo svakodnevno uhodi tog momka, ali i mnoge druge, tražeći priliku da im bude u blizini. Scena sa maturske večeri uveriće nas u mogućnost predatornog ponašanja, jer očito je da Jovanovićeva opsesija nije sasvim platonska i usmerena na samo jednu osobu. Štaviše, kako nas i sam kroz čitav roman podstiče da tražimo simboliku i imenima, nije teško zaključiti da Mlađa Momčilović zapravo predstavlja sve mlade momke koji mogu postati predmetom njegove pažnje ili žrtvom njegovih opsesija, iako nas on uverava u suprotno:

„Nikada ne bih zloupotrebio poverenje mladog bića, niti bi mi moglo na pamet pasti da mu nanosim neprijatnosti i izazivam negativna osećanja. Navođenje maloletnika na razbludnost nije u mom maniru. Glup si i plitkouman ako si pomislio da sam kadar za prisilu i iznuđivanje bilo koje vrste.“

Temu efebofilije dodatno nam tumačiti kroz reference na novelu Tomasa Mana „Smrt u Veneciji“, za koju ima toliko divljenje da odlučuje da je uvrsti u lektiru i to, ni manje ni više, učenicima prve godine gimnazije. Često pominje Ašenbaha, junaka novele, umetnika u poznim godinama koji se u Veneciji strastveno zaljubljuje u poljskog mladića po imenu Tađo (koje se, gle čuda, čak i rimuje sa „Mlađo“), nastojeći da kroz činjenicu da je i taj veliki nemački stvaralac o njoj pisao, tu temu predstavi uzvišenom, pogrešno shvaćenom, nepravedno zapostavljenom.

Intertekstualna lektira

Tomas Man i njegova „Smrt u Veneciji“ samo su neke od književnih aluzija sa kojima je roman u konstantnom dijalogu. Trudeći se da nam dokaže svoju kompetentnost za ulogu u kojoj se našao, narator nam konstatno dokazuje svoje poznavanje književnosti pominjući svetske velikane. Tako nam otkriva da se Nabokovu „Smrt u Veneciji“ nije dopadala, poziva se na Kolridža i njegovo mišljenje da se ljudi ne rađaju kao aristotelovci ili platonisti, čita Džojsa prvacima u prirodi, pominje Kafkinu krticu, te laže da je radio master tezu na temu romana Vitolda Gomboroviča.

Od domaćih književnika pominje Lazu Kostića, Savu Mrkalja, Dobrišu Cesarića, ali govori da bi umesto Derviša i Ćuprije pre sa prvacima obrađivao „Smrt u Veneciji“ i odlučuje da iz programa izbaci „Žitje Svetog Simeona“. Namera mu je „iskočiti iz šablona, odstupiti od kanona, normama se narugati i isprobavati“, pri čemu je možda ovo ruganje velikanima srpskog pisma možda i jedini istinski rezultat te njegove odluke. Iako mu se poznavanje svetske književnosti ne može poreći, njegova subjektivnost u izboru velikih dela dokazuje da mu manjka metodičkih znanja, poznavanja teorije književnosti, ali i svesti o njenom značaju uopšte.  

Izvrgavanje ruglu školskog i društvenog sistema

Ipak, ako je nešto svojim koketiranjem sa ulogom profesora postigao, to je da nas podseti do koje je mere domaći obrazovni sistem natruo. Dok razotkriva sebe kao prestupnika i sociopatu, istovremeno nam razotkriva i nepotizam i partijsko zapošljavanje u prosveti, gde je diploma tek formalnost.

I u tom pogledu autor nam prikazuje uznemirujuću svakodnevnicu. Nepodobni nastavni kadar, scene apatije i revolta iz zbornice, mobing, podanički mentalitet – sve što je odavno prosvetna svakodnevnica. Posebno je u svemu tome bolna činjenica da Milan Jovanović, iako svestan da je počinio krivično delo i dalje sebe uzdiže iznad svojih kolega, ne pokazujući sram ili kajanje, kao što je to često sa mnogim njegovim uzorima iz stvarnog života.

Deci se dodvorava i ima mišljenje o sebi kao o voljenom profesoru, iako je istina da mi ne vidimo doživljaj i mišljenja učenika osim onih koje nam sam selektivno prepriča. U trenutku kada se profesorica koju zamenjuje iznenada pojavi u školskom dvorištu postaće jasno koliko je njegov svet izvrnut naglavačke, ali on nam to i dalje neće priznati.

Zaključak

Spojivši postmoderne pripovedne tehnike i jezičko umeće kakvo se ne viđa često u savremenoj književnosti sa temama koje zadiru u najdublje rane društva i na njih pružaju novu perspektivu, „Neživoti i isključenja“ ozbiljan je književni poduhvat, koji se zasluženo našao u užem krugu za NIN-ovu nagradu 2018. godine.

Autor, koga smo intervjuisali samo godinu dana pre toga, u to doba je iza sebe već imao zbirku kratkih priča i još jedan roman za koji je bio nagrađen priznanjem Golub Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki” iz Sombora. Sve njegove knjige možete naći na sajtu Trećeg Trga, a mi ih svakako preporučujemo.