Bedeker kroz besmisao: Trči, Jorgovanka, trči

/flešbek: nulta scena, beskorisna informacija/

U proleće 2016. godine, Anglozine objavljuje odgovore Danijela Aproa na Prustov upitnik. Sedam godina kasnije delovi tog teksta naći će se u romanu „Тrči, Jorgovanka, trči“.

I ta će vam informacija biti jednako beskorisna kao i nama dok budete pokušavali da raščivijate sijaset značenja koja je autor u ovo delo utkao, ako tako nečemu uopšte budete težili. A to i ne preporučujemo. Mogućnosti tumačenja ovog romana gotovo su bezbrojne i upravo zbog toga ćete u njemu sasvim spontano iznaći ono svojstveno samo vama. I to dok se bude odlično zabavljali uz živopisni jezik, slikovite kadrove, dovitljive opaske, dokučive i nedokučive aluzije, dopadljive likove i autentičnu atmosferu.

/esej: bedeker kroz besmisao/

Prustov upitnik poslužio je kao jedna od formi kroz koje Danijel Apro gradi eklektični svet u kojima se prepliću priče, ili pre sinematični segmenti o deset junaka (ne računajući misli druge osobe potpisane davno zaboravljenim inicijalima, čitateljku, autora i crnog kucu koji je sasvim nebitan za priču), čije kretanje pratimo preko četrnaest lokacija širom sveta. One su prikazane kroz kadrove, montažne sekvence, fusnote, eseje, dramske segmente, poeme, ćirilicu, latinicu, dijaloge, holograme i metafiktivne epizode koje se namah mogu učiniti anarhičnim zabeleškama uma upitne uračunljivosti. Ipak, vrlo brzo postaje jasno da ovaj roman ima dobro promišljenu strukturu, kojom autor uspeva da održi i iznova podstiče znatiželju čitaoca sve do samog kraja.

Krećući se neutabanim narativnim putevima, roman pruža beskrajno zabavan pogled na svakodnevne, filozofske, muzičke, književne, fudbalske, novinarske, spisateljske i gurmanske teme. Ipak, autorov autentični humor ni u jednom trenutku neće izvrgnuti ruglu i mnogo ozbiljnije teme koje podvlače svakodnevnicu njegovih junaka. Genocidi, cenzura, izgnanstva i političko nasilje jednako su prisutni i u ovoj stvarnosti, koja je ne samo ispričana, već i izrežirana.   

Narativna petlja i besmisao zapleta

Jedno od glavnih formalnih obeležja romana „Trči, Jorgovanka, trči“ jeste njegova filmska postavka koja se naslućuje već iz samog naslova. Od ostvarenja Toma Tikvera iz 1998. godine, kod nas prevedenog kao „Trči, Lola, trči“, ovaj roman pozajmljuje svoju trodelnu strukturu. Kao i protagonistkinja Lole, Aproova Jorgovanka dobija tri šanse da počne svoju priču ispočetka, pri čemu će na ishod i tok radnje više uticati okolnosti nego njene sopstvene odluke. Na početku svakog dela ona uzima zelenu pečurku sa belim tufnama na kojoj piše „novi život“ i taj element video igrice još jedna je od paralela sa Lolom.

Među ostalim sponama između filma i romana jesu flešbekovi koji nam daju naznake mogućih životnih puteva različitih junaka, sporedni lik bicikliste, kao i veliko staklo koje je u romanu predstavljeno kao magično ogledalo (nose ga radnici Looop Lapete, što je naslov bolivudskog rimejka Lole), pred kojim junakinja na kraju svakog dela zastaje i preispituje svoje odluke. Pri svemu tome, nezaobilazna je i muzička podloga, koja je u Jorgovanki nešto laganija od adrenalinskog tehna koji čujemo u Loli.

Iako se u daljim segmentima ova dva autora značajno razilaze, široki kadar otrkiva još jednu važnu poveznicu. Kroz tri prikaza jedne priče, oba autora preispitaju filozofsko stanovište da je život suštinski besmislen i nesvrsishodan jer sopstvenim izborima i odlukama vrlo malo utičemo na njegov tok i ishode svog delovanja.

„Mogućnost izbora je farsa, odluke su irelevantne, odgovornost je sranje“. (110)

Ova premisa je, u nešto elegantnijem obliku, zaživela u 19. veku i od tad okupirala nihiliste, egzistencijaliste i apsurdiste. Prvi su naprosto prihvatili inherentni besmisao života i patnju koja iz toga neminovno proizilazi; drugi su pokušali da ga shvate i u njega učitaju sopstveno značenje; a treći su ga prigrlili kao vrhunsku slobodu. U Jorgovanki otud razmetljivo prisustvo predstavnika svake od ove tri misli – Šopenhauera, Ničea, Kamija i Joneskoa.

A kojoj se od tačno od ove tri filozofije autor priklanja i nije toliko važno koliko to da li će se čitalac nad njima zamisliti, na šta ga autor podstiče ne samo scenama, već i bezbrojnim aluzijama među njima su svakako najbrojnije i najprepoznatljvije one filmske.

Kadriranje i podela uloga

Vim Venders je režiser na čija se dela i izmišljene intervjue najčešće aludira,  a uz njega se pominju ili prepoznaju Luis Bunjel, Žan-Pjer Žene,  Jusudžiro Ozu, kao i mnogi drugi vrsni tvorci sedme umetnosti. U više navrata otvoreno se komentarišu pozadine Ingrid Bergman i Hemfrija Bogarta, polemiše se da li je sestra Račed odnela pobedu u filmu Let iznad kukavičjeg gnezda, a iznosi se i pretpostavka za razlog zbog koga Idris Elba nije dobio ulogu Džejmsa Bonda.  U fusnotama vidimo i konobaricu, recimo da se zove Amelié, koja progovara glasom Morgana Frimena, a koju tumače glumice poput Ume Turman, Grete Garbo, Odri Hepbern, Branke Katić, Mire Furlan, Franke Potente i mnogih drugih.

U sporednim ulogama pojavljuje se i sam autor, kao i čitateljka s kojom on povremeno ulazi u direktni dijalog. Ovo izmeštanje iz sveta fikcije i zamagljivanje granica sa stvarnim svetom nalikuje probijanju „četvrtog zida“ na filmu, kao što to čini Fibi Voler-Bridž u seriji Fleabag (namerno izbegnuta primerenija referenca na Vudija Alena koji se pominje u romanu, jer zašto ne bismo učitali i sopstvenu).

Što se tiče samih kadrova, oni su smešteni u kafić, kancelariju koja miriše na kvasac i ulice raznih gradova, a ono što ih čini posebno upečatljivim jesu tufne, mnoštvo tufni – na zelenoj pečurci, zelenim dokolenicama koje nose mnogi junaci u romanu, kao i na bubamarama, mnoštvu bubamara koje lebde kroz redove romana.

Izmišljeni junaci

Uprkos nelinearnoj formi i nepredvidivom toku radnje, nekoliko niti zapleta može se lako pratiti kroz čitav roman. Onaj najočigledniji oslanja se potragu naslovne junakinje za samom sobom. Doslovno. Jorgovanka se obraća službi za nestala lica jer pokušava da se pronađe u svetu koji joj je zadat, nazirući u njemu određene metafiktivne doslednosti poput toga da je uvek utorak i da ona uvek ima 31 godinu.

„Još uvek se pronalazim. Ali sam izgubljena. Vodim se kao nestala.“  (147)

U sličnoj potrazi zatičemo i Dokolenka, policijskog inspektora u penziji, koji popunjava gorepomenuti Prustov upitnik odgovorima samog autora. Ipak, on još na početku romana pokušava da porekne pretpostavke o samopotrazi kada Gospođica u njegovoj kancelariji zaključi da bi on prvo morao pronaći sebe da bi mogao pronalaziti druge. Inspektor odbacuje tu ideju kao „prilično jeftinu“ i izmišlja priču o potrazi za starijim bratom kog je izgubio u detinjstvu kada je ovaj otišao na ekskurziju u Vavilon i nikada se nije vratio.

„Tog dana je jedan pijanac kroz dvogled napravljen od dna flaše Badelovog pelinkovca ugledao neobjašnjivu zeleno-ružičastu magmu kako lebdi nad sasušenim plodnim tlom između Tigra i Eufrata.“ (73)

Kasnije će se (taj isti?) Badelov pelinkovac ponovo pojaviti u inspektorovom snu, kada je Isus Nazarećanin, jedina osoba koju nikada nije uspeo da pronađe, „odjednom spakovao svoju torbicu od kamilje kože, poneo parče raženog hleba, malo kozijeg sira, Pan erotiku i Badelov pelinkovac. I nestao!“ (165)

Uz Jorgovanku i inspektora, svoje linearne priče imaju i novinarka, gospođa Juliška, bez ruku, koja intervjuiše Tužioca S. Dok govore o masovnim grobnicama, genocidima i odgovornosti za zločine, postaje jasno da su novinarstvu doslovno odsečene ruče u potrazi za istinom o gorućim društvenim pitanjima, kao i ko su vinovnici sistema koji to dozvoljava.

„bude to jedan od onih trenutaka, kao Kuga, kada je izbegavanje problema nemoguće, jer Kami te gleda i optužuje, kaže pretvaranje da nema problema je – stav, neutralnost je – izbor, profitiranje iz krize je – crtanje konkretnog puta, i tako, nađe se tu neko natureno rešenje, pravna odluka, formalizovana nagodba, dogovorena istina, konstruisani smisao, sudski epilog kojim niko nije zadovoljan, a posle kojeg su svi, ipak, nekako mirniji“ (282)

Političke teme takođe su prisutne i u priči malog Omida iz Mesopotamije, koji se u svojim detinjim razmišljanjima bavi popularnom kulturom zavaravajući i sebe i nas da živi u mnogo bezbrižnijem svetu.

Manje izmišljeni junaci

Uz protagoniste navedene i na samom početku romana, velike uloge u ovom delu odigraće i manje izmišljeni junaci. Među njima se naročito ističe Danilo Kiš, koji se najčešće pojavljuje uz cigaretu marke HB American Blend, što odgovara slici koja je za njim ostala zahvaljujući intervjima i fotografijama. Kiš se spominje u usputnim povicima Stogodišnjeg Dr Manfreda koji se voza kroz roman na crnom muškom biciklu sa izrazito osetljivom ručnom kočnicom, pri čemu govori o Džojsovom pojmu epifanije, citira Kunderu koji citira Ničea, ili prepričava svoje susrete sa Eženom Joneskuom i Fransoom Miteranom (144). Kišu se takođe dodeljuje mesto na mapama triju svetova, zajedno sa ostalim glavnim junacima.

U romanu se često aludira i na Maršala Makluana, teortičara medija koji je sredinom prošlog veka skovao krilaticu „medij jeste poruka“, a koja ovde potencijalno otvara pitanje značaja same forme za postomoderne umetnike, pošto za stil oni i ne mare mnogo.

Uz njih ćemo imati prilike da sretnemo Žan Žak Rusoa i Džona Loka, čiji se hologrami pesniče na sred La Ramble u Barseloni, Marčela Lipija, Zinedina Zidana i Miloša Šestića među fudbalerima, kao i Čehova i Hemingveja, koji u Paviljonu broj 6 pišu priče od šest reči, kao što je to jednom u objektivnoj stvarnosti učinio sam Hemingvej sa svojom “For sale: baby shoes, never worn.”

Turistička ponuda novih svetova

Od Novog Sada i Ženeve, do Mesopotamije, Surakarte, Rejkavika i grada koji bi mogao biti Bejrut, Kampala ili Santijago de Čile, radnja romana proteže se poznatim lokacijama smeštenim u tri izmišljena sveta (133):  

1. Mitteleuropa – realan svet egoizma, prostornog planiranja, socijalne sigurnosti i hronične depresije
2. Asia Tenggara – Svet dalekog putovanja i pročišćenja, onaj koji postoji ali je dalek, nedodirljiv i doživljava se kroz ukuse, mirise, i teksture
3. Casablanca – Fantastični svet u kome je sve moguće, ne samo u knjizi i filmu, već svaka imaginacija gradi svoje bajke i svoje kategorije

Ove tri lokacije potencijalno vuku svoje poreklo iz Platonove teorije o čulnom i umstvenom svetu, pri čemu se materijalno i telesno suprotstavljaju svetu ideja koji je mnogo složeniji, a koje i sam autor pominje (185). Izmislivši na osnovu toga čitavu turističku ponudu novih svetova, Apro će se postarati da većina njegovih junaka na svom proputovanju stigne do spoznaja koje traže, a usput povedu i čitaoca.

/fusnota/

Zapažanja izneta u ovom tekstu samo su grebuckanje po površini (be)smisla ovog romana, jer prosečnom čitaocu će zasigurno promaći brojne reference i aluzije, koje su po svoj prilici s tom namerom i korišćene. Misli i ideje koje se kriju u ovim nekonvencionalnim segmentima upravo tako upućuju na aktivnu ulogu čitaoca kako u postmodernoj književnosti, tako i u vlastitom životu.

Kroz intertekstualnost i poigravanje narativnim tokovima, autor nas izmešta iz konvencionalnih formi romana i podstiče da ih sagledamo iz odaljenog kadra. Zato je njegovog čitaoca možda najbolje ne tražiti među konformistima naviklim na predvidive forme, mada bi čak i takvi u njemu zasigurno našli neki svojstven smisao. Na kraju krajeva, ova knjiga i deluje stvorena da iz nje iskivamo sopstvena značenja kroz aluzije koje bi drugima možda promakle, poput stihova jednog popularnog benda toliko vešto utkanih u rasplet da se čini da bih ih neki drugi čitalac sasvim zanemario.

„Gledaoci će, kaže, videti potpuno proizvoljne povezanosti između scena i tumačiti ih kao da postoji bilo kakva narativna namera. Ali nje nikad nije bilo.“ (291)

Roman "Trči, Jorgovanka, trči" izdala je Partizanska knjiga 2023. godine i možete ga poručiti sa njihovog sajta ili pronaći u većim knjižarama.