Kako je Džejms Džojs doveo film u Irsku

Iako uveliko popularna zabava u nekim gradovima Evrope, bioskop je u Irsku stigao tek početkom dvadesetog veka i to uglavnom zaslugom proslavljenog autora Džejmsa Džojsa. Dok je boravio u Trstu između 1904. i 1909. godine, Džojs je otkrio vrednost sedme umetnosti i, vrativši se u Dablin, osnovao prvi stalni bioskop u tom gradu.

Dablinci su 20. decembra 1909. dobili bioskop „Volta,“ čiji je upravnik na kratko bio i sam Džojs. U vreme otvaranja bioskopa, filmska umetnost bila je dosta nepoznata Ircima, te je sa Voltom počeo njen uspon. Najveći broj filmova koji se tada prikazivao bio je sa kontinentalnog dela Evrope, pa su čak i plakati često bili na francuskom ili italijanskom. Čarli Čaplin je, naravno, bio jedan od najomiljenijih glumaca.

Međutim, interesovanje publike nije bilo onakvo kakvo je Džojs očekivao. Za to je delimično bio zaslužan i izbor filmova, jer je većina bila na stranim jezicima i nije izazivala preveliko oduševljenje kod Dablinaca.

Delom zbog razočarenja neuspehom bioskopa, delom zbog porodičnih problema, Džojs je ubrzo napustio Voltu i vratio se svojoj porodici u Italiji. Nakon njegovog odlaska, Volta je prepuštena rukama italijanskih biznismena i nastavlja da radi. Ubrzo nakon ovog bioskopa, otvoreni su i mnogi drugi.

Do 1916. godine Irska je već imala 150 bioskopa, a taj broj se 1936. godine povećao na 190 i 1939. na 220.

Uskoro su se za bioskop i film zainteresovali mnogi istoričari, među kojima i jedan od najvažnijih hroničara filmske kulture u Irskoj, Lijam O’Liri. O’Liri se bavio kako glumom, tako i produkcijom, a jedan deo svog života posvetio je istraživanju istorije filma u Irskoj. Njegovi zapisi otkrivaju i mnošto intervjua sa velikanima filmske scene u Irskoj tog doba, svedočeći, između ostalog, i o Džojsovom doprinosu.

Prve projekcije su uključivale razne evropske filmove, a tehniku kadriranja i uticaj filma na Džojsovo stvaralaštvo kasnije su uočili i mnogi njegovi kritičari. U svojoj studiji o Džojsu iz 1944. godine, Hari Levin navodi da je um Leopolda Bluma pokretna slika, koju autor iseca i zumira, dok u njega često ubacuje i flešbekove.

Mnogi kritičari potom su izučavali ovaj aspekt Džojsovog pisanja, pronašavši mnoštvo sličnosti između prvih, nemih filmova i scena u Uliksu. To je posebno prepoznatljivo u petnaestom poglavlju koje je napisano u formi scenarija, uključujući i scenske instrukcije u didaskalijama:

BLUM

Šta li je to? Signalni fenjer? Reflektor.
(Zastaje na uglu kod kormaka, gleda.)

BLUM

Aurora Borealis ili svetlost čeličane Pa da, vatrogasci naravno. U svakom slučaju, negde na jugu. Veliki plamen. Možda je njegova kuća. Begars Buš. Mi smo bezbedni (Veselo pevuši.) London gori, London gori! Požar, požar! (Opaža lučkog radnika kako tetura kroz gužvu s druge strane ulice Talbot.) Da ga izbegnem. Požuri. Brzo. Bolje da ovde pređem.

(Zatrči se da pređe ulicu. Derani viču.)

DERANI

Pazi, ej gospodine!
(Dvojica biciklista, sa zaljuljanim papirnim fenjerima, projure kraj njega, okrznu ga, zvonca im zvone)

ZVONCA
Cincilincincincin.

BLUM
(Ukočen zastaje, uhvatio ga grč.) Au.*

Iako je ovde uticaj filmskih tehnika na Džojsovo pisanje možda najočigledniji, „Uliks“ je prožet sličnim tragovima koji otkrivaju njegovu fascinaciju sedmom umetnošću. Kleo Hanavej sa Univerziteta u Oksfordu objašnjava pojedine scene iz romana koje se mogu povezati sa filmovima Čarlija Čaplina.

Iako je Džojsovo bavljenje filmom trajalo mnogo kraće njego njegov rad u oblasti književnosti (pa čak i na samo jednom romanu, uzevši u obzir da je „Fineganovo bdenje“ pisao godinama), uticaj ove umetnosti itekako je ostavio traga u njegovom delu. Što je još važnije, njegova ljubav prema kinematografiji i zainteresovanost za inovacije u kulturi doprinela je razvoju kulture filma u čitavoj Irskoj.

Izvori:

*Džejms Džojs, Uliks, str. 448. Geopoetika, Beograd, 2003. Prevod, komentari i predgovor: Zoran Paunović.
Slike preuzete sa: http://ifi.ie/2016/04/blog-the-liam-oleary-archive-part-one/