Nostalgija kao politika Evrope u „Vremenskom skloništu“ G. Gospodinova

Bukerova nagrada, najprestižnije književno dostignuće u Evropi, prošle godine je po prvi put dodeljena autoru sa jugoistoka kontinenta, a jedan od ubedljivih razloga za to jeste tematika koja se tiče svih evropskih naroda (iako se joj tu zaista nije granica). U „Vremenskom skloništu“ Georgi Gospodinov zadire u jednu od osobenosti koja se poslednjih decenija sve više pripisuje Evropi, a to je njeno grčevito držanje za prošlost.

Roman tu temu, doduše, sagledava i na ličnom i na kolektivnom nivou. Na samom početku autor preispituje ono prirodno nastojanje pojedinca da neguje svoja sećanja i kroz ista se definiše, a onda ga razmatra u kontekstu državnih politika koje svoje društvene, ekonomske i političke norme u zabrinjavajućoj meri temelje na prošlosti. U oba slučaja, pravo pitanje je do koje mere je nostalgija poželjna i pozitivna za pojedinca i društvo, a kada počinje da se graniči sa opsesijom i postaje politički trik.

Evropska opsesija prošlošću

Nesposobnost pojedinaca, klasa i čitavih naroda da se otrgnu prošlosti i prilagode vremenima koja dolaze okosnica je mnogih književnih dela koja su postala kultna svedočanstva minulih epoha.

To je slučaj sa „Ostacima dana“ nobelovca Kazua Išigura koji predstavlja svojevrsnu hroniku propasti visoke engleske klase nakon drugog svetskog rata. Kada staro englesko vlastelinstvo dobije vlasnika iz Amerike, dotadašnje norme visokog društva otelovljene u liku batlera Stivensa čine se bezvredne u novom poretku koji dolazi sa Zapada. Pripadnici tog društva, a sa njima i Stivens kao predstavnik zanata koji izumire, najednom su suočeni sa svetom koji ne priznaje one vrednosti kojima su čitavog života težili, kao ni mesto koje je nekima bilo zaveštano po rođenju.

Na nešto direktniji način, o odnosu savremene Evrope sa prošlošću pisao je i holandski književnik Ilja Leonard Fejfer u romanu „Grand Hotel Evropa“ iz 2018. godine. Kroz ličnu pripovest glavnog junaka, autor se osvrće i na goruća pitanja klasnih razlika u Italiji, nepotizma i migrantske krize s kojom Evropa godinama ne ume da izađe na kraj. Ovde se takođe evropsko nasleđe stavlja u kontrast sa uspinjućim globalnim silama kada staro zdanje nekada prestižnog hotela dobije vlasnika Japanca, koji ga bespoštedno preuređuje u moderni kompleks, ne mareći za njegove višedecenijske tradicije.

Jedna od upečatljivijih scena kojom se simbolično prikazuje beskorisnost evropske pupčane vezanosti za prošlost jeste ona u kojoj se veličanstveni ružičnjak sasuši nakon smrti vrtlara koji ga je decenijama održavao. Svih tih godina on je cveću govorio na latinskom, a kada više nije bilo nikoga da to čini, ruže su svele nepodobne da opstanu u novom ekosistemu. I upravo činjenica da se tom mrtvom jeziku i dalje pripisuju uzvišene osobine postaje prilično bolna kada se sagleda u ovom kontekstu.

Politička dimenzija u romanu „Vremensko sklonište“

Posle ovih kratkih osvrta možda je važno napomenuti da ni jedan od ovih romana, kao ni sam ovaj članak, ne dovodi u pitanje značaj istorije, tradicije i kulturnog nasleđa, već posmatra kako se one iskorišćavaju, ili pak zanemaruju, u različitim društvenim i političkim kontekstima. To je jedna od najintrigantnijih dimenzija u „Vremenskom skloništu“, a njeni koreni sežu do romana „Fizika tuge“ iz 2011. godine.

U tom delu Gospodinov takođe preispituje potrebu pojedinca da prošlost objasni, ukroti i, po mogućstvu ispravi kako ne bi izgubio sebe. Na samom kraju, on se te teme dotiče i na kolektivnom nivou, ali je sasvim razrađuje tek u „Vremenskom skloništu“ čitavu deceniju kasnije. I tu će se jedno vreme držati bezazlenog zapleta u kome narator i njegov neuhvatljivi prijatelj Gaustin razvijaju klinke za lečenje osoba sa poremećajima pamćenja. Taj projekat ubrzo će prerasti u čitave kvartove i gradove, a onda će se za njega zainteresovati i nacionalne vlade.

Tada počinje jedan sasvim novi poredak za Evropu, kroz koji Gospodinov ukazuje na razmere do kojih je stari kontinent opterećen prošlošću, a narod spreman da se prikloni nostalgičnim ciljevima političkih partija.

A da ta alegorija nije sasvim neutemeljena dokazuju i istraživanja koja se tiču korišćenja nostalgičnih poruka u desno orijentisanim političkim kampanjama.

Istraživanje: nostalgija u političkim kampanjama

Prošlogodišnje istraživanje objavljeno u Britanskom zborniku političkih nauka i tumačeno u članku na portalu The Conversation pozabavilo se retorikom koju mnoge evropske desničarske partije koriste u nastojanju da probude nostalgiju kod svojih birača. Jedan od primera jeste manifesto ultradesničarske partije u Italiji gde se navodi niz nostalgičnih poruka u vezi sa kulturnom baštinom, ali i starijim ljudima kao riznicama znanja i veština. U njemu se između ostalog predlaže:

„stvaranje nove italijanske svesti koja promoviše, naročito u školama, istoriju Velike Italije i istorijske izvedbe“

Slični sadržaji koriste se i u Turskoj i Holandiji, ali ne manjka ih ni u drugim zemljama. Prema indeksu prikazanom u istraživanju, čini se da je nostalgija nezanemarljiv deo politike svih evropskih naroda. I to svakako ima veze sa činjenicom da se za oko dve trećine Evropljana može reći da je nostalgično.   

Iako ovakve izjave same po sebi nisu netačne ili škodljive, problem nastaje kada se one koriste kako bi se zamaskirao nedostatak strategija za razvoj određenih sektora ili rešavanja gorućih društvenih pitanja. Sa druge strane, kako je pokazalo i psihološko istraživanje iz 2018. godine, čak se i liberalne poruke mogu približiti konzervativcima ako im se doda nota nostalgije. Primeri koji su se koristili ticali su se pravosudnog sistema, kontrole posedovanja oružja, imigracionih politika, društvene raznolikosti i društvene pravde, a rezultati su pokazali da komuniciranje liberalnih ideja sa fokusom na prošlost umanjuje neslaganje za 30%-100% u odnosu na one sa fokusom na budućnost.

Na opasnost takvog scenarija upozorio je Česlav Miloš u knjizi “Zarobljeni um” koja se smatra jednom od najupečatljivijih hronika komunizma. On se osvrće na taktiku menjanja odnosa prema prošlosti koju je režim koristio kako bi u prvi plan izneo ideju o progresu za koji sad znamo u kom je pravcu vodio. Da bi se postigla drastična promena svesti bilo je potrebno strateški pristupiti ovom važnom aspektu nacionalnog identiteta i u političkom diskursu zadržati samo one narative koji su datoj ideologiji odgovarale:

„Glasno se govori o rodoljublju, o nadovezivanju na najbolje, napredne tradicije naroda, o pijetetu prema prošlosti. Niko ipak nije tako naivan da se prema toj fasadi odnosi ozbiljno. Obnova izvesnog broja istorijskih spomenika ili izdavanje dela starih pisaca neće promeniti dovoljno rečite i važnije činjenice: zemlja je postala provincija Imperije i njome se upravlja po ediktima iz Centra, uz zadržavanje autonomije koja će se sve više smanjivati.” (32)

Da li je prošlost budućnost Evrope?

O zabrinjavajućoj meri do koje se nostalgija koristi u političkim kampanjama govorio je i Juval Noa Harari u knjizi „21 lekcija za 21. vek“, gde navodi:

„Moglo bi se reći da se ovo i dešava širom planete, dok se vakuum posle sloma liberalizma kolebljivo popunjava nostalgičnim fantazijama o ovakvoj ili onakvoj usko važećoj zlatnoj prošlosti. Donald Tramp je pozive na američki izolacionizam udružio s obećanjem da će Americi opet dati veličinu, kao da su SAD iz hiljadu devetsto osamdeset i neke ili hiljadu devetsto pedeset i neke bile savršeno društvo, koje bi Amerikanci nekako trebalo ponovo da stvore u XXI veku. Pristalice istupanja Britanije iz Evropske unije sanjaju o stvaranju nezavisne britanske sile kao da još žive u vreme kraljice Viktorije i da je „veličanstvena izdvojenost“ ostvarljiva mogućnost u eri interneta i globalnog otopljavanja. Kineska elita ponovo je otkrila svoje carsko i konfučijevsko nasleđe kao dopunu, ili čak zamenu sumnjivoj marksističkoj ideologiji uvezenoj sa Zapada. […] Pun vek posle boljševičke revolucije Putin obećava povratak staroj carskoj slavi pod autokratskom vlašću kojoj potporu pružaju ruski nacionalizam i pravoslavlje.“ (35)

Harari je u ovoj konstataciji otišao i mnogo dalje od Evrope, ali time je samo dodatno ilustrovao neodoljivu privlačnost nostalgije u političkom diskursu. A od 2018. godine kada su ova zapažanja izneta, imali smo prilike da vidimo da to nije bila samo faza.  

Ekonomija ispred sentimentalnosti

Da ova naklonjenost prošlosti za Evropu ima ekonomskog smisla, konstatovao je David Laufer u tekstu na portalu „Velike priče” . Iako je ton njegovog članaka prilično opominjući, činjenica je da turizam čini 10% BDP-a Evrope i da je za to u velikoj meri zaslužna upravo ta baština koju većina država nastoji da čuva i promoviše. Kako se tom sektoru predviđa rast i u narednim dekadama, čini se da Evropa ne greši kada upravo tu plasira svoje investicije. Laufer ipak napominje da će samo vreme pokazati da li je to zaista pametan potez, ali ta ekonomska dimenzija ionako je nerazdvojiva od one političke o kojoj se gore govorilo.  

Zaključak

Zbog zadiranja u ovu složenu i nimalo prijatnu temu, „Vremensko sklonište“ može se smatrati vrhunskom književnom opomenom da se istorija zaista može ponoviti kao farsa ako kritički ne sagledamo poruke koje nam se šalju. Naša lična i kolektivna sećanja okosnica su naših identiteta, ali to ne znači da im treba podrediti budućnost. Isto tako, upitna je održivost svakog obećanja o napretku koje se ne temelji na suštinskim vrednostima koja se usvajaju kroz istoriju i prethodna iskustva.

I sve ovo je samo jedno od pitanja koje bi „Vremensko sklonište” moglo usaditi u um čitaoca. Naravno, ovaj kosmopolitski, pronicljivi, često duhoviti i veoma prisan roman može se čitati i na razne druge načine. Politička dimenzija lako može pasti u drugi plan pored emotivnih priča pojedinaca čija se svest suzila samo na jedan trenutak koji im je najviše značio u životu. Ipak, ako vam nakon čitanja ostane osećaj gorčine kao da vas je neko upravo ukorio, možda je to zaista bila piščeva namera.  

Ako ste voljni da delite soja zapažanja, zamerke i komentara o ovoj knjizi, uvek smo raspoloženi za neki čet na Instagramu 😊