O stvaralačkom poduhvatu, inspiraciji i tihim mukama kroz koje jedan pisac prolazi imali smo priliku da porazgovaramo sa mladim piscem Radoslavom Slavnićem čiji je roman Nemezis bunt protiv sveopšteg nezadovoljstva i predstavlja glas mlađe generacije koja vapi za pažnjom.
- Dok je u anglofonoj književnosti kratka priča zaseban žanr sa dugom tradicijom, u našim književnim krugovima njen status se osporava. Šta za tebe predstavlja kratka priča i kako si se odlučio baš za ovu formu?
Pre dvadesetak godina, kratka priča za mene je predstavljala nešto što se da pročitati lako, dok ne dođe struja. Slučajno naletevši na Poovu zbirku pripovedaka, oko jedanaeste ili dvanaeste godine, shvatio sam da kratka forma ipak predstavlja znatno više, pa sam ubrzo i sam pokušao da napišem priču. Danas znam da čak i dobro ukalupljena crtica često nudi više od čitavog romana.
Učestvujući na književnoj radionici sajta „Znak Sagite“ – posvećenog naučnoj fantastici i bliskim žanrovima – naučio sam da se na dužu formu ne može preći ukoliko se ne ovlada kratkom. Ta mudrost do mene je stigla prekasno, tek po objavi romana prvenca, zaostala za neiskusno uređenim a objavljenim rukopisom, no saplitanja i padovi su tu da bismo ustali i nastavili dalje. Priznajem da kratku formu i dalje nisam u potpunosti savladao, niti ću ikada, ali se osećam spremnijim da se u skorije vreme uhvatim u koštac i sa novim romanom.
- Kada su u pitanju horor priče, tvoji radovi redovno se uvrštavaju među najbolje, ali, da li postoji nešto čega se plašiš da o tome pišeš?
Svakako. Pesme. Kada imaju smisla, nerviram se zato što se reči ne rimuju. Kada izrimujem reči, s druge strane, obesmislim pesmu. Nije teško razviti averziju. Ako se pitanje odnosilo na tematiku, nemam naročitih problema sa izborom, dokle god u pitanju nije motiv vezan za domen epske fantastike, jer nisam dovoljno upoznat sa tim svetom, niti umem da crtam mape područja sa teško izgovorljivim imenima. Izbegavam da pišem o stvarima o kojima ne znam dovoljno.
- Imaš li uzora? Koju kratku priču bi voleo da si napisao?
Edgar Alan Po zauvek će mi ostati pod kožom, a i nad njom. Voleo bih da sam napisao njegovu priču „Izdajničko srce“ – ime nadenuto i prvoj zbirci njegovih priča koje sam se dočepao iz Gradske biblioteke u Rumi.
- Put od prvih nacrta do romana u štampanoj formi je dug. Možeš li nam opisati teškoće sa kojima si se suočavao pre nego što je objavljen Nemezis?
Ispostavilo se da je osmisliti i napisati tekst najlakši deo procesa. Usledila je duga potraga za izdavačem, koji zbog aktuelne situacije nije mogao da finansira štampanje, te se stupilo u mučno traganje za sponzorima i donatorima spremnim da kusur iz restorana pošalju na žiro račun štamparije, u zamenu za reklamu na zadnjim stranicama knjige koja još ne postoji. Skoro dve godine se tekst hladio u fioci nečije kancelarije, pre no što je prikupljen celokupan iznos neophodan za štampu, da bi se roman najzad izlegao u novembru 2011. Ali, tu nije bio kraj. Tri stotine primeraka našlo se u rukama autora koji nije znao šta da radi sa njima. Ni dan danas nisam siguran kako su mi ostala još samo tri.
- Da li do tebe stižu povratne informacije o tvom radu od strane čitalaca?
Odziv postoji, ali je ograničen na krug ljubitelja žanra u kom sam i sam, zatim poznanika, prijatelja, saradnika, blogera, tek kojeg kritičara. Povremeno na forumima naletim na komentar na priču objavljenu u nekoj od zbirki, ili časopisa, ili mi objava na nekom od portala oteža za komentar anonimnog korisnika. Naravno, svako slovo pohvale ili pokude smatram vrednim i trudim se da ga svarim po propisu.
- Kakvu saradnju imaš sa drugim mladim piscima?
Diskusije na socijalnim mrežama i forumima o žanru i delima najčešći su oblik interakcije sa drugim autorima. Kao proizvod jedne od takvih, nastala je i ideja o saradnji vojvođanskih autora na projektu „V – Fantastične zbirke iz ravnice“.
Reč je o zbirci SF/horor priča smeštenih na tlu Vojvodine. Na poziv Gorana Segedinca, pisca iz Novog Sada, našao sam se u grupi autora ubrzo prozvanoj „Esnaf V“.
U prvobitnoj postavi, ukoliko se dobro sećam, nalazili su se autori Boris Mišić, Saša Robnik, Ivica Milarić, već pomenuti Goran Segedinac, Andrea Baskin, Damir Mikloš i Stevan Šarčević. Videvši moje pokušaje promocije prvenca „Nemezis“ na različitim forumima, Goran me je pitao za saradnju, na šta sam pristao istog momenta. Ta saradnja traje već više od dve godine, a rezultati su objavljena „vojvođanska“ zbirka, kao i internet projekat „Nešto diše u mojoj torti“ – zbirka novogodišnjih horor priča, koja će u decembru ove godine prodisati treći put.
Naravno, vredno radeći na ovim projektima, uspostavili smo kontakt sa mnogobrojnim manje ili više afirmisanim autorima širom Srbije, a i van granica, tako da su u bližoj ili daljoj saradnji sa „esnafovcima“ bili i Oto Oltvanji, Lidija Beatović, Miloš Petković, Sandra Maksimović, Pavle Zelić, Lada Vukić, Nenad Pavlović, dok su se u „grupi“ u međuvremenu našli Vladimira Becić, Milka Knežević Ivašković, Relja Antonić i Igor Ivanišević. Tako ojačani, nastavljamo saradnju novim projektima.
- Šta trenutno pišeš? Šta možemo očekivati od tebe?
Ovih dana završio sam sa uređivanjem rukopisa vlastite zbirke horor/SF priča „Rabid Serbia“. Sve priče smeštene su na domaće tlo i opisuju zbivanja u Srbiji od kraja osamnaestog veka, pa sve do daleke budućnosti. Iako sve priče predstavljaju zasebnu, zaokruženu celinu, sve ih povezuje duh… a možda i duhovi. Trenutno sam u potrazi za izdavačem, a istovremeno uređujem još jednu zbirku, „lovim“ konkurse i pišem na zadate teme, u pokušaju da do kraja teksta ostavim vlastiti, krvavi pečat. Roman se nazire u izmaglici sledeće godine. Ideja postoji i krčkaće se dok ne dobije konkretniju formu.
- Koje se teme prepliću kroz tvoja pisanja, kakvu nam realnost predstavljaš?
Fantastični motivi i strava i užas neizostavni su u mojim pričama, premda ispod takve glazure vreba znatno surovija stvarnost. Realnost se trudim da predstavim onakvom kakva zaista jeste, sa svim vrlinama i manama, bez predrasuda. Ne volim da sudim o dobru i zlu, jer mi to nije uloga, niti verujem u bilo koje od ponuđenih. Telesne deformitete, bizarne sklonosti i neprimereno ponašanje svojih junaka koristim kako bih prikazao unutrašnje probleme pojedinca i društva, tako da ih činim svrsishodnim, a ne bezrazložnim.
- Šta misliš o srpskoj književnoj sceni? Ima li budućnosti za mlade pisce s obzirom na to da se sve više objavljuje na portalima a da se izdavači radije okreću stranim piscima i da se pri svom izboru često ne osvrću na kvalitet?
Problemi domaćeg izdavaštva danas su lako uočljivi – domaće „bestselere“ sa falinkama svih vrsta potpisuju estradne zvezde, u nadi da će prodaja proći dobro, mnoge knjige se štampaju na brzinu i u poslednjem trenutku, samo da bi se „uvaljale“ na sajmovima, književni konkursi su često maska pozadinskog političkog projekta što do kraja najviše ošteti delo, sa svih strana izranjaju sve iskvarenije knjige o samopomoći i lečenju bolesti rasporedom nameštaja u sobi, masonskim tajnama i tajnama domaćih vladarki ili istih onih estradnih zvezda – no krivicu za takvo stanje ne bi trebalo pripisati samo izdavaču, već i autoru i čitaocu.
Autor, kao jedna od povređenih stranki, nema velike šanse za opstanak i objavu svog dela u takvom svetu, ali ne treba odustajati, već biti strpljiv, učiti se pisanju i svakodnevno „vežbati pisanje“, čitati, sarađivati sa drugim autorima i razmenjivati iskustva, pratiti značajna zbivanja, učestvovati na konkursima, posećivati festivale i uspostavljati kontakte.
Ima budućnosti za mlade pisce, ali je treba dočekati.
Zabeleška 21.11.2015.
Zbirka priča Rabid Serbia plod je višegodišnjeg rada vrsnog pisca Radoslava Slavnića (1985-2015), a možete je preuzeti na LINKU.
- Festival evropske književnosti u Domu omladine Beograda - May 23, 2024
- Književnost sa Madagaskara II: 9 značajnih savremenih autora - May 7, 2024
- Književnost sa Madagaskara I: usmene i pisane tradicije - April 20, 2024
…imajući čast da lično poznajem ovog uspešnog mladunca među srpskim sf/horror piscima – mogu da potvrdim da mu je sve ijedno rzmišljanje u ovom intervjuu skalperskim rezom precizan odgovor na današnju stvarnost. Ovaj mladi čovek potvrđuje da je društvo u kojem smo danas, ovde i sada čist horror i užasavajući sf, na žalost. Slavnić ne deformiše ništa da bi se dopao, opisuje deformisano da bi ga raskrinkao. Redak i dragocen Majstor među oiscima mlađe generacije.
proba