Mračna strana kreativnosti: poslednji dani Silvije Plat i Ijana Kertisa

Popularna kultura izrodila je niz stereotipa koji su toliko rasprostranjeni da su uveliko poprimili i mitske srazmere. Naime, kreativni stvaraoci skloni samodestrukciji često se karakterišu kao isuviše krhki da bi na svojim plećima mogli da podnesu svu surovost ovog sveta.

Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, jedan od osnivača legendarne grupe Rolling Stones Brajan Džouns, Kurt Kobejn, samo su neki od pripadnika mračnog kluba 27, a njihove prerane, često nerazjašnjene, a neretko i nasilne smrti, umesto da se posmatraju kao tragedije koje su stavile tačku na njihovo stvaralaštvo, služe kao potvrda njihove umetničke prirode.

Ne čini li vam se da naša fascinacija ovim kreativnim umovima raste čim uvidimo da su neki od njih svoju smrt nagovestili u svojim delima?

Spektakularni odlazak Silvije Plat

A ja nasmejana žena
Meni je tek trideseta
I kao mačka mogu devet puta da ‘mrem

Kažu da je američka pesnikinja Silvija Plat zaista želela da joj se te 1963. godine plan o samoubistvu konačno obistini, no moglo bi se isto tako reći da je realizacija njenog plana bila uspešnija nego što je prvobitno zamišljala.

Nekoliko trenutaka pre nego što će doći dadilja, Platova je želela da pusti gas u rerni. Znala je da će dadilja pokucati na vrata i da će nakon što ne dobije nikakav odgovor pokucati na vrata stana na spratu niže, ali i da će domar priskočiti u pomoć. No, Platova nije računala na to da će sused čija je spavaća soba bila tik ispod kuhinje u kojoj se odvijala ova životna drama osetiti dim i istrčati iz zgrade.

silvija plat i ted hjuz — Silvija Plat i Ted Hjuz

Tako je i bilo. Dadilja je pokucala na vrata njenog stana, kao i na vrata stana na spratu niže, a kada nije dobila odgovor potražila je pomoć, ali je ona došla prekasno. Tako je Silvija Plat konačno odnela pobedu u lutriji koju je igrala čitavog života. Njen najambiciozniji pokušaj samoubistva dogodio se kada joj je bilo devetnaest godina. Progutala je pedeset pilula za spavanje i sakrila se u podrum. Taj čin opisuje i u svom autobiografskom romanu „Stakleno zvono”.

Osećala sam tamu, ali ništa sem nje, a moja glava se podigla, poput glave crva, opipavajući je. Neko je ječao. Onda je velika, tvrda težina tresnula o moj obraz, poput kamenog zida i ječanje je prestalo.

Tišina je pokuljala natrag izravnavajući se kao sto se crna voda izravnava u svoje staro površinsko mirovanje nakon što se u nju spusti kamen.

Prohujao je svež vetar. S ogromnom brzinom sam prenošena niz tunel što vodi u zemlju. Onda je vetar prestao. Začula se tutnjava, kao da se mnogobrojni glasovi bune i protive u daljini. Onda su glasovi prestali.

Dleto se obrusilo na moje oko i otvorio se prorez svetlosti, nalik ustima ili rani, dok ga tama nije ponovo zapušila.

Još dva puta pokušala je da oduzme sebi život, doduše ne na tako dramatičan način, ali sa većom efikasnošću, nažalost.

U jesen 1962. samo godinu dana pre nego što će počiniti samoubistvo, američka pesnikinja Silvija Plat naslutila je da će je poezija koju je tada marljivo pisala učiniti poznatom. Na vrhuncu kreativnog zanosa, a koji je obično bivao negde oko četiri časa izjutra, Platova piše majci:

Pišem pesme svog života. One će od mene napraviti ime.

Zaista, Silvija Plat je pisala poeziju života. Stihovi objavljeni 1965. u okviru zbirke „Arijel” podarili su joj besmrtnost. Samo deset meseci nakon objavljivanja, zbirka je prodata u 15 000 primeraka. „Silvija Plat najzad je pronašla sebe,” najavio je pesnik Robert Lovel zbirku „Arijel” oduševljeno nazvavši Platovu velikom heroinom.

Ipak, pesnikinja verovatno nije ni pomišljala da će uslov za njenu besmrtnost biti upravo njena smrt. „Arijel” koja je ovoj pesnikinji donela slavu nije njena „Arijel”. Nakon smrti svoje supruge, pesnik Ted Hjuz rasporedio je rukopise pesama tako da one postanu ogledalo njenog života. Njenu najjaču poeziju stavio je na početak, a stihovi koji odišu optimizmom smešteni su u sredinu. Redovi koji govore o opsesijama ove pesnikinje dobili su mesto na samom kraju ove zbirke, te svedoče o konačnom porazu u davno izgubljenoj borbi.

Za Silviju Plat, umiranje je veština, kao i sve ostalo a ona je to izvodila maestralno, baš kao da je bila rođena za to. Flertovala je sa smrću kako u svojoj poeziji, tako i u životu.

Verujem da osoba mora biti sposobna da kontroliše iskustva, čak i ona najstrašnija poput ludila, mučenja, i trebalo bi da bude sposobna da njima manipuliše, umom koji je otvoren i razuman.

Jednom prilikom je američka pesnikinja En Sekston, inače bliska prijateljica Silvije Plat, opisala duge razgovore koje su vodile, a čija je tema bila smrt.

Često, veoma često smo Silvija i ja opširno razgovarale o svojim prvim samoubistvima; nadugačko i naširoko do detalja uz besplatni pomfrit u kafani. Samoubistvo je nešto suprotno od pesme… Govorile smo o smrti intenzivno i sa žarom, jer nas je obe privlačila, kao što sijalica privlači mušice. Isisavale smo je!

Danas je veoma teško čitati najbolju poeziju ove pesnikinje među koju se uvrštava „Tatica”, „Reči”, „Rub” a da je ne sagledavamo iz prizme tragičnog života koji je vodila Silvija Plat. Kritičari su ih dugo po objavljivanju smatrali za nepodnošljivo ispovednu poeziju. Ako imaju manu, onda ona leži u tome što su brušene za večnost i tamo će ostati.

Dok nas ljubav ne rastavi: Ijan Kertis

Kad rutina ščepa
a težnje su male
ogorčenje raste
a osećanja ne
menjamo se i krećemo različitim putevima
tada će nas ljubav rastaviti ponovo

Jedan od najboljih singlova svih vremena, Love Will Tear Us Apart, objavljen je pre tačno 35 godina. Pesma zapravo svedoči o mračnom humoru grupe Joy Division i nastala je kao odgovor na pesmu Love Will Keep Us Together.

Stihovi su očigledna referenca na ne baš tako blistavu situaciju u braku Ijana Kertisa, a kasnije su poslužili i kao epitaf na grobu ovog pevača tragične sudbine.

Love Will Tear Us Apart govori o onom nelagodnom stanju „kada rutina ščepa, a ambicije su male”. Nije teško naslutiti da je kao inspiracija za ove stihove poslužila veza sa Deborom Kertisom sa kojom se venčao u devetnaestoj godini. Nakon uspešne turneje i Ijanove prevare, vraća se kući i shvata da je rascep između njega i ostatka njegove porodice (par je u to vreme imao bebu) isuviše veliki da bi se išta popravilo. Pritisak koji je stvarala nadolazeća turneja takođe je imao veliki udeo u njegovoj odluci, kao i pogoršano zdravstveno stanje. Kertis je postepeno gubio kontrolu nad sopstvenim životom.

Bio sam srećan. Nikada nisam pomišljao na ovoliki uspeh. Kada pevam… oni ne razumeju koliko se dajem. I koliko me to pogađa. Sada žele više. Očekuju od mene da dajem više. A ja ne znam mogu li. Kao da se ne dešava meni, već… nekom ko se pretvara da sam ja, nekome ko je u mojoj koži. Sada idemo u Ameriku. Nemam više kontrolu. Ne znam šta da radim.

Ipak, odlučio je da sebi oduzme život u porodičnom domu i time se pobrinuo da Debora pronađe njegovo telo. Tada je imao samo 23. godine.

Nakon Kertisove smrti postalo je jasno da su se bolest i nezadovoljstvo ličnim životom jasno odražavali u tekstovima u kojima je preovladavala melanholija, seta i opšti jad.

KRAJ KAKAV SU ŽELELI

Jasno je da su i Kertis i Platova stvorili dela koja će trajati više nego što bi njihovi životi u nekim normalnim okolnostima potrajali, ipak, uvek će nad njihovim delima postojati pitanje, a koje glasi: da li je bilo vredno?

Možda još važnije, da li bi razvoj događaja bio drugačiji da se više pažnje obraćalo na teme koje su obrađivali u svojim delima?

O teškoj depresiji u kojoj je bio Kertis, a koja je nastala usled bolesti i porodičnih problema, ostali članovi nisu znali ništa. Oni kao da su poznavali nekog drugog Ijana:

Bio sam zbunjen jer je po svemu što sam o njemu pročitao ispao pravi pesimista. Ja ga se takvog uopšte ne sećam. Muzika zaista stvara mitove, ali ljudi su pokušali da pretvore mit u nešto više.

Na kraju, ostaje samo da se zapitamo zašto su kreativni umovi, premda otvoreniji ka novim iskustvima, te tolerantniji kada se nađu pred neizvesnošću, neretko usamljeni, ušuškani samo emocionalnom tamom? Da li ih upravo ta otvorenost čini ranjivim, a da pod neizvesnošću naposletku pokleknu?