Niska vremenā

Autor: Carmine Loru
(posvećeno žrtvama urušavanja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu)

Izvorno objavljeno u magazinu Panel: A String of Seasons
Preobjavljeno uz dozvolu na našoj engleskoj stranici.

Prevod na srpski: Bojana Dobran

1. novembar 2024. Nije se sve srušilo
tog dana. Stari svet već je dugo umirao,
napukao još od smrti Tita, junačkog
Sina, pre nego što smo se uopšte i rodili. Pravo je vreme
bilo da izgubimo sve što smo imali:
pre no što smo to i stekli. Da bismo se mogli roditi goli.

Još sam tom nesigurnošću zaodenut u krevetu.
Kasno je, ali ovo utočište upravo je ono što želim.
Čitav dan slušati uzdah
Neznanke koja mi je ustupila telo,
pušiti cigaretu dok gomilam
svoje dobre namere u ugao sobe.

Nisu zidovi kaveza koji su izgradili za nas
ono što se urušava. Urušavaju se škole,
bolnice, nebo se strovaljuje u krhotinama
stakla na našu zemlju. Čini se da su nam ukrali
i saosećanje. Više nemamo čula,
umrtvili su našu savest prošlošću.

Kroz zavese prozor pušta
najproizvoljnije moguće oblike svetla.
Ispod, na ulici, starac iscrtava
arabeske u vazduhu rukama,
gestikulirajući s hitnjom dok govori,
poput dirigenta pred orkestrom.

Ne gajimo ljubav prema onom što uzimamo zdravo za gotovo.
Nevinost, sloboda, dah, naši roditelji –
i s njima spoznaja da neko se stara,
da će te, ako padneš, Zemlja dočekati –
umirujući zvuk pucanja leda
pod cipelama u zimski dan.

Možda on i propoveda kako njegov Bog samo što nije
razrušio sve zarad naših greha, ali sad je lako;
ono što se već desilo prestaje biti proročanstvo.
Ne vidim stanicu iz ove rupe u kojoj se krijem,
ne čujem buku odozgo. Niko nigde
Ne čeka na mene. Ne, ne prezivam se Firić, Komar, Raca.

Neki su vozovi ostali bez putnika,
poljupci bez primaoca, dugo je
zamišljanje kraja sveta bilo jednostavnije
nego poimanje kraja svega ovoga. Ne trebaju nam
cigle da ih pobacamo na njihove prozore.
Trebaju nam da izgradimo novi dom.

Ovo je dan kada ustajem rano i izlazim
na ulice našeg grada, s crvenim šakama.
Kada poželim da pronađem krivca, gledam u tebe
koja nisi više neznanka, gledam u zaboravni
Dunav, gledam sebe u ogledalu, u sve nas
– Mi dižemo čelo, mi kročimo smjelo.

O autoru:

Carmine Loru (1981) rođen je u gradu Algero na Sardiniji. Piše na sardinskom, italijanskom, algerskom (katalonskom) i engleskom. Nakon vremena provedenog u Albaniji, Srbiji i Španiji, preselio se u Južni London 2010. godine, gde je prevashodno radio u polju muzike. Poeziju je počeo da piše 2024. godine. U aprilu 2025. godine bio je dobitnik 19. ciklusa književne nagrade Antonio Gramši u sardinijskom gradu Ales, u kategoriji poezije napisane na sardinskom jeziku. Maja 2026. godine objavljen je engleski prevod njegove pesme Isperdiu e Agatau (Lost and Found) u serijalu “Prevodilački utorak” književnog časopisa “Asymptote”. U junu 2026. godine, tri njegove pesme objavljene su u magazinu L’Altrovein u bilingvalnim verzijama na sardinskom i italijanskom.