Autor: Dmitry Knyazev
Dobar dan.
Ruski klasici retko pozdravljaju čitaoca. Ne upozoravaju ga šta ga čeka i ne ostavljaju mu vremena da se pripremi: od prve stranice ga uvlače u svet dela, a smisao naslova često stiže tek u poslednjoj rečenici. Naslovi iz ovog izbora poznati su gotovo svima, ali iza školskog gradiva i opštih fraza o „velikoj i teškoj književnosti“ ostaje mnogo toga neotkrivenog. Evo pet knjiga koje vredi otvoriti iznova.
1. Anton Čehov, „O ljubavi“
pripovetka, 1898
Kada se na stolu prvi put pojavi pripovetka pod naslovom „O ljubavi“, čitalac očekuje nešto nežno i dobro. Ali Čehov, majstor kratkih i često humorističnih priča, junaka ovog puta baca u tešku situaciju. Zemljoposednik Pavel Konstantinovič Aljohin gostima pripoveda priču o sopstvenoj ljubavi prema udatoj Ani Aleksejevnoj, supruzi Luganoviča, kojeg i sam smatra dobrim čovekom. Upravo zato oboje ćute: plaše se da ne razore tuđu sreću i ustaljeni život.
„O ljubavi“ deo je takozvane „male trilogije“, zajedno s pripovetkama „Čovek u futroli“ i „Ogrozd“. Čehov nikada nije držao pridike, ali ovde sam junak dolazi do gorkog zaključka: kada je reč o ljubavi, treba razmišljati polazeći od nečeg višeg od „greha“ i „vrline“ u njihovom uobičajenom značenju – ili uopšte ne razmišljati. Nemojte misliti da već znate kraj: ovde su navedene samo glavne misli, a sam završetak će vas iznenaditi, jer ga najverovatnije ne biste očekivali.
2. Nikolaj Gogolj, „Mrtve duše“
poema u prozi, 1842
Gogolj je umeo da prevari čitaoca, a da pritom ne izneveri njegova očekivanja. Prema „Viju“ je 1967. u SSSR-u snimljen film koji i danas plaši gledaoce. A „Mrtve duše“, pod tajanstvenim naslovom, kriju priču o avanturisti Pavlu Ivanoviču Čičikovu: bivši činovnik obilazi zemljoposednike i otkupljuje „mrtve duše“, odnosno umrle seljake koji se prema starim spiskovima još vode kao živi.
U prvi mah čini se da je reč samo o lukavoj prevari. Ali glavni junaci ubrzo postaju oni koji te „duše“ prodaju. Svaki od njih i sam nije sasvim živ: jednog je odavno progutala pohlepa, drugi gomila krš uz misao „možda će zatrebati“ i sve više liči na stvar, a treći, Manilov, toliko je odlutao u maštanjima o boljem životu da ne primećuje stvaran.
3. Ilja Ilf i Jevgenij Petrov, „Jednospratna Amerika“
putopis, 1936
Autori „Dvanaest stolica“ otputovali su 1935. u Sjedinjene Države kao dopisnici lista „Pravda“. Zajedno s jednim američkim bračnim parom kupili su nov-novcati „Ford“ i prešli zemlju od obale do obale, a nazad su se vratili drugim putem. U Americi tridesetih godina bilo je neonskih reklama, bioskopa i fabrika Henrija Forda, i pisci su sve to videli.
Ali pravu Ameriku, po njihovom zaključku, nisu činili ni neboderi ni čikaške kancelarije, niti Njujork sa svojim večitim praznikom života. Prava zemlja živi u malim kućama u kojima stanuju obični ljudi. Oni govore i misle na drugom jeziku, slave druge praznike, ali su u suštini isti ljudi kao mi: nadaju se čudu, vole bližnje i veruju da će život jednog dana postati divan. U engleskom govornom području knjiga je poznata pod naslovom „Little Golden America“.
4. Ivan Gončarov, „Oblomov“
roman, 1859
A šta će se desiti ako snovi ostanu samo snovi? Gončarov je otišao i dalje: prikazao je čoveka čije misli odlaze daleko izvan granica sopstvenog života, dok telo ostaje na divanu, gde se, kao što je poznato, retko događa nešto novo. Ilja Iljič Oblomov, zemljoposednik odrastao na bogatom imanju, korak po korak gubi život i položaj, samo maštajući o tome kako je sve moglo biti. Ne pomažu mu ni prijatelj Štolc, ni ljubav prema Olgi.
Nemojte misliti da je ovo samo još jedna priča o lenjom čoveku. Reč „oblomovština“ odavno je postala pojam: tako se zove ona učmalost koja korak po korak izjeda čoveka koji je u sebi našao makar malu slabost ili razlog da žali za proživljenim. Svaka čama nestaje kad se počne delovati, a bez delovanja čovek je osuđen na poraz – i to onaj koji je, što je najgore, podrugljivo spor.
5. Maksim Gorki, „Na dnu“
drama, 1902
Ponekad se situacije toliko zapletu da iz njih ne može da se izvuče ni onaj ko želi da deluje. U drami „Na dnu“ Gorki okuplja junake koji su bliži porazu nego životu: lopov Vaska Pepeo, Glumac potonuo u alkohol, bivši baron, kartaški varalica Satin i smrtno bolesna Ana. Šta ih može spojiti, osim toga što posmatrač poželi da svakome od njih pruži saosećanje?
Prenoćište nalik pećini. Stanovnici tog dna, kojima više nije ostalo ništa, pokušavaju da drugačije pogledaju na život
i s vremena na vreme razmišljaju o uzvišenom. Ključna figura je lutalica Luka: on svakoga teši obećavajući bolje i navodi nas na spor o tome šta je čoveku potrebnije – sažaljenje i utešna laž ili surova istina. Ne uspeva svima: neko postiže uspeh, neko namerno vuče sebe naniže, a završetak, naravno, ne može biti ružičast.
Šta povezuje sve te junake i njihove autore? Nada. U svakoj od ovih knjiga ona se ispoljava drugačije: drži ljude na površini, gura ih naniže ili ih jednostavno raduje samim svojim postojanjem. Nada da će se jednog dana svet promeniti, da će život postati bolji i da će se okolnosti srediti.
Nada je veoma opasna stvar. Ali bez nje je živeti još opasnije.
O autoru
Dmitry Knyazev je ruski pisac i novinar koji živi u Beogradu. Sarađivao je sa ruskim časopisom Vokrug Sveta, jednim od najpoznatijih ruskih časopisa posvećenih putovanjima i kulturi. U svom radu bavi se književnošću, putovanjima, kulturnim vezama i pričama o ljudima, a trenutno radi na knjizi inspirisanoj svojim iskustvom u Sjedinjenim Američkim Državama.
