Mojoj majci, Stojanki Čulum-Šulejić
Što sam starija, sve više razumem da nisam sama postala ono što jesam kao spisateljica.
U školi sam naučila kako da pišem. Naučila sam kako da oblikujem rečenicu, kako da misao stavim na papir i kako da pronađem prave reči. Moja majka mi je omogućila da to naučim. Verovala je u obrazovanje. Želela je da idem u školu, da učim, da studiram i da imam priliku da otkrijem šta sve mogu da postanem.
Ali same reči došle su iz nekog drugog mesta.
Došle su od nje.
Moja majka je rođena i odrasla u Bosni. Kao mlada žena došla je u Ameriku i započela novi život u zemlji koja je bila daleko od svega što je do tada poznavala. Do vremena kada sam bila dovoljno odrasla da razumem njenu priču, ona je već prošla kroz mnogo toga što ju je naučilo kako da izdrži, kako da se prilagodi, kako da izgradi život i kako da nastavi dalje.
Nikada nije sela pored mene i rekla mi da me nečemu uči.
Ona je jednostavno pričala.
A ja sam slušala.
Pričala mi je ono što je znala o ljudima i o životu. Davala mi je svoje priče, svoja sećanja, svoja zapažanja i ono što je naučila kroz život. Neke stvari sam razumela odmah. Druge su ostale negde duboko u meni sve dok ih, mnogo godina kasnije, nisam ponovo pronašla u svojim mislima.
Danas, kada pišem, ponekad prepoznam nju u svojim rečima.
Način na koji gledam ljude.
Način na koji primetim ono što bi neko drugi možda prešao pogledom.
Način na koji razumem šta je zaista važno.
Neku priču koju nisam zaboravila.
Neku rečenicu koja je počela mnogo pre nego što sam je ikada stavila na papir.
Počela je sa njom.
Moja majka mi je dala priliku da se školujem, ali mi je dala i nešto što nijedna škola nije mogla da mi da.
Dala mi je ono što je ona znala.
A zato što mi je pružila priliku da učim, ja sam mogla da uzmem sve što mi je dala i dam tome neki novi život.
To je ono što danas radim kada pišem.
Uzimam priče koje su meni date i nosim ih dalje.
Uzimam reči koje su nekada pripadale samo našim razgovorima i stavljam ih na papir, gde mogu da odu dalje nego što je ijedna od nas ikada mogla da zamisli.
I svaki put kada to uradim, pomislim na nju.
Pomislim na mladu ženu koja je iz Bosne došla u Ameriku i ovde izgradila svoj život. Pomislim na sve ono što je morala da nauči, na sve što je morala da izdrži i na sve ono što je, uprkos tome, odlučila da pruži svojoj deci.
Dala mi je obrazovanje.
Dala mi je svoje priče.
Dala mi je svoj način gledanja na svet.
I, a da toga nikada nije bila svesna, dala mi je početak mog glasa.
Zato, mama, ako se ikada zapitaš odakle su došle moje reči, nadam se da znaš.
Došle su iz svih godina u kojima sam te slušala.
Došle su iz svega čemu si me učila, a da nisi ni znala da me učiš.
Došle su iz života koji si živela pre nego što sam bila dovoljno odrasla da razumem sve što je taj život nosio sa sobom, i od žene koja si postala kada si došla u Ameriku i ovde izgradila svoj život.
Sve što napišem nosi moje ime.
Ali nešto od toga će zauvek pripadati tebi.
Od sveta sam naučila kako da pišem.
Od tebe sam naučila šta je vredno napisati.
A ako moje reči ikada odu dalje nego što ja mogu da odem, volela bih da sa sobom ponesu i jedan mali deo tebe.
Jer iza svake reči koju dam svetu stoji žena koja je meni prva dala svoje reči.
Hvala ti, mama.
Čula sam te.
Učila sam od tebe.
I još uvek nosim tvoje reči sa sobom.
Napisala je knjigu pod naslovom "The Girl Who Never Fully Left", duhovitu, nežnu i pomalo sablasnu kolekciju o sećanjima, usamljenosti, vezama, osećajnosti i nevidljivim sitnicama koje nosimo sa sobom. Njeni radovi objavljivani su u publikacijama: Written Tales Magazine, Sundial Magazine, Tales from the Moonlit Path, Phantom Flash Fiction, kao i Gone Lawn, a uskoro se očekuje i objavljivanje u Književnim novinama u Srbiji. Redovno piše za Anglozine gde razvija kolumnu Šta nosimo u sebi, koja istražuje teme porodične istorije, jezika, migracija, kulturnog nasleđa i pripadanja kroz generacije.
- Reči koje mi je dala moja majka - September 24, 2026
- Ključ - September 24, 2026
- Iskra koja je zapalila svet: Nikola Tesla - September 23, 2026
