Neke pozive pronađete u svom inboxu i pročitate ih jednom.
Onda ih pročitate ponovo.
A onda sedite nekoliko trenutaka i mislite: Čekaj. Da li se ovo stvarno dešava?
Upravo tako sam reagovala kada sam dobila poziv od Nikole Lončara, predsednika i osnivača Tesla Science Foundation, da učestvujem na januarskoj konferenciji Fondacije u Njujorku.
Od 15. do 16. januara 2027. putovaću u Njujork kako bih učestvovala na konferenciji Tesla Science Foundation, koja će se održati u istorijskom hotelu New Yorker.
Meni je mesto održavanja gotovo jednako značajno kao i sam poziv.
Njujork je grad koji oduvek nosi ogromnu simboličku težinu u srpsko-američkoj priči. To je mesto u koje ljudi dolaze noseći kofere, fotografije, jezike, recepte, verske običaje, porodična imena, sećanja i nade u ono što tek dolazi.
A hotel New Yorker nosi još jedan sloj istorije.
Nikola Tesla je tamo proveo poslednje godine svog života.
Zato u New Yorker neću stići samo kao pisac koji prisustvuje jednoj konferenciji, već kao srpsko-američka spisateljica koja razmišlja o tome šta znači naslediti nešto od ljudi koji su došli pre nas.
Moja prezentacija nosi naslov „Ono što nosimo: Šta nasleđujemo. Šta dajemo. Šta ostavljamo iza sebe.“
Ideja je počela nečim veoma jednostavnim:
Svako od nas nešto nosi.
Ponekad je to jezik.
Ponekad porodična priča.
Ponekad fotografija koja je preživela tri generacije.
Ponekad verska tradicija, stari recept, izraz koji je koristila vaša baka ili sećanje koje niko nikada nije zapisao.
A ponekad nešto nasledimo, a da toga postanemo svesni tek mnogo kasnije.
O tome razmišljam kroz svoj projekat What We Carry — Ono što nosimo.
Za srpsko-američke porodice, imigracija nije samo priča o napuštanju jedne zemlje i dolasku u drugu. To je i priča o svemu onome što putuje sa nama.
Šta se dešava sa jezikom?
Šta se dešava sa tradicijama?
Šta se dešava kada deca odrastaju između dve kulture?
Šta se dešava kada neki predmet postane jedini preostali dokaz da je neko ko više nije ovde nekada postojao?
Šta se dešava kada se jedna porodična priča toliko puta ispriča da postane deo onoga što jesmo?
To su pitanja koja me zanimaju kao pisca.
A to su i pitanja koja me, na jedan neočekivan način, povezuju sa Teslom.
Pre nego što je Tesla postao ime poznato širom sveta, bio je nečiji sin.
Došao je iz nekog mesta.
Sa sobom je nosio jezik i kulturu.
Nosio je iskustva iz detinjstva, uticaj svoje porodice, svoje obrazovanje, svoju maštu i svoj poseban način gledanja na svet.
Na kraju je ono što je nosio postalo nešto što je dao svetu.
Upravo taj deo nasleđa me najviše zanima.
Nasleđe često zamišljamo kao nešto što primamo.
Ali možda je nasleđe i nešto za šta smo odgovorni da ga prenesemo dalje.
O tome želim da govorim u Njujorku.
Konferencija će okupiti ljude zainteresovane za Teslu, nauku, istoriju, kulturu i srpsko-američko iskustvo. Predavači će imati nekoliko minuta za izlaganje, nakon čega sledi kratka diskusija i period za pitanja i odgovore. Biće i izložbeni prostor u kojem će učesnici moći da predstave svoje knjige i druge materijale.
Posebno me raduje što ću sa sobom poneti svoje knjige i svoje tekstove.
Jer je za mene pisanje oduvek bilo još jedan oblik nošenja.
Nosim priče.
Nosim porodične istorije.
Nosim pitanja o identitetu i pripadanju.
Nosim stvari za koje ljudi ponekad misle da su premale da bi bile važne.
A onda ih stavim na papir.
Moja nada je da se, kada ih neko pročita, nešto pokrene.
Možda neko sećanje.
Možda prepoznavanje.
Možda pitanje.
Možda osećaj da vas je neko razumeo.
I upravo zato mi je drago što učestvujem baš na ovoj konferenciji.
Kulturno nasleđe ne opstaje samo zato što govorimo o prošlosti.
Opstaje zato što mu i dalje dajemo gde da ode.
Priča prelazi sa bake na ćerku.
Jezik prelazi sa roditelja na dete.
Fotografija prelazi iz jedne kuće u drugu.
Tradicija se malo promeni, a ipak opstane.
Pisac uzme nešto što je nasledio i pretvori ga u priču koju neko drugi može da ponese sa sobom.
Za mene je to kulturna diplomatija u njenom najljudskijem obliku.
Ne samo predstavljanje jedne kulture drugima, već stvaranje mosta između ljudi.
A možda je upravo to jedna od najlepših stvari u tome što sam Srpkinja-Amerikanka.
Ne moramo da biramo koja polovina nas je stvarna.
Možemo nositi obe.
Možemo uzeti ono što nam je dato i dozvoliti mu da postane nešto novo.
Zato ću u januaru poneti nekoliko knjiga sa sobom u Njujork.
Poneću svoju prezentaciju.
Poneću priče iz Viskonsina.
Poneću delove svog srpskog nasleđa.
I, neminovno, verovatno ću poneti i mnogo previše stvari u svom koferu. 😂
Ali ispod svega toga nalazi se jedno jednostavno pitanje:
Šta je meni dato?
Šta ja dajem drugima?
A možda najvažnije pitanje od svih:
Šta će i dalje postojati zato što sam ja bila ovde?
Još ne znam šta će proizaći iz ove konferencije.
Možda nova prijateljstva.
Možda nove saradnje.
Možda nove priče.
Možda samo iskustvo stajanja unutar istorijskog njujorškog hotela i shvatanja da istorija nije uvek nešto što se dogodilo nekom drugom.
Ponekad mi direktno zakoračimo u nju.
A ponekad, ako imamo sreće, uspemo da jedan njen mali deo ponesemo dalje.
Napisala je knjigu pod naslovom "The Girl Who Never Fully Left", duhovitu, nežnu i pomalo sablasnu kolekciju o sećanjima, usamljenosti, vezama, osećajnosti i nevidljivim sitnicama koje nosimo sa sobom. Njeni radovi objavljivani su u publikacijama: Written Tales Magazine, Sundial Magazine, Tales from the Moonlit Path, Phantom Flash Fiction, kao i Gone Lawn, a uskoro se očekuje i objavljivanje u Književnim novinama u Srbiji. Redovno piše za Anglozine gde razvija kolumnu Šta nosimo u sebi, koja istražuje teme porodične istorije, jezika, migracija, kulturnog nasleđa i pripadanja kroz generacije.
- Od Viskonsina do Njujorka: Ono što nosimo - September 21, 2026
- Previše Amerikanka, premalo Srpkinja - September 13, 2026
- Ono što nosimo - September 13, 2026
