Da je čovek instrument neosvešćenih unutarnjih poriva koji ga često nagone da dela i protiv svojih uverenja činjenica je kojom su se bavila i najranija verska učenja. Gotovo sve poznate religije u tu svrhu razvile su koncept đavola i pripisale mu ne samo sve ono što je nepovoljno, nepravedno ili zlo na ovom svetu, već i one individualne čovekove težnje koje nisu u skladu sa društvenim i moralnim zakonima njegovog doba.
Ovoj „višoj sili“ vekovima su se pripisivali svi oblici moralnog posrnuća, bilo da je u pitanju pojedinac ili čitavo društvo, a savete, ili pre zapovesti, za razračunavanje s njima sadržali su sveti spisi, molitve i propovedi. Iako se i filozofija u velikoj meri bavila pitanjem zla i tamnih sila u čoveku koje deluju van njegovog poimanja, ona nikada nije bila dostupna prosečnom čoveku kao što je to bio slučaj sa sveopšte prisutnom religijom. Zato i ne čudi što smo hiljadama godina odbijali da potražimo drugo objašnjenje za one nagone koje kod sebe nismo mogli da prihvatimo.
Tek sa razvojem psihologije, pojavili su se pojmovi poput id-a kod Frojda i senke kod Junga, koji su nastojali da „đavolu u nama“ daju naučno objašnjenje. Međutim, u vreme kada se odigrava radnja romana Sabahatina Alija, takvi pristupi su još u povoju, te nije iznenađujuće što glavni junak Omer svoja unutrašnja trvenja pripisuje učenjima koja su im prethodila. To takođe govori i u društvu kom pripada, a koje i nakon sekularizacije Turske s dolaskom Kemala Ataturka na vlast ostaje rob tradiciji.
Ono što je problematično kod Omerovog shvatanja „đavola u njemu“ jeste, s jedne strane, činjenica da on nije naročito religiozan čovek, a s druge, da ima dovoljno razvijenu kritičku svest da bi mogao da uvidi da problem nije samo u silama van njega samog. Tako je đavo iz naslova delimično izgovor za izbegavanje lične odgovornosti, i u neku ruku zaseban junak u romanu.
Omerova potreba za đavolom
Smešten u Istanbul tridesetih godina prošlog veka, roman „Đavo u nama“ prati ljubavnu priču Omera i Madžide, ali i opštu društvenu svest u Turskoj. Tokom nešto više od tri meseca zajedničkog života na koji se odlučuju nakon slučajnog susreta i neobičnog spleta okolnosti, glavni junaci po prvi put se susreću sa izazovima odraslog doba, pri čemu im ekonomska i politička situacija ne idu na ruku.
Za Omera koji je na pragu tridesete i čiji je životni stil još uvek lišen svih odgovornosti, nastupajući problemi iziskuju drastične promene ne samo ponašanja, već i svesti. Kada shvati do koje mere odgovoran život zahteva posvećenje, trud, pa i odricanje od ranijih navika, pokušaće na sve moguće načine da opravda svoju nesposobnost da mu se prilagodi. Uprkos razvijenoj svesti o onome što se od njega očekuje i iskrenoj želji da bude dobar suprug, pouzdan prijatelj i vredan kolega, on iznova nalazi načine da ne uspe o tome.
Protivrečnosti u njegovom mišljenju i delovanju nagone ga da iznova preispituje svoje odluke i traži uzroke svoje nestalnosti. Tako kroz čitav roman svedočimo njegovim elokventnim pokušajima da nađe krivca za svoje impulsivne reakcije i pogrešne odluke, ustupajući veoma malo prostora ličnoj odgovornosti. Razlog za to je delimično i njegovo okruženje kvaziumetnika, mislilaca i društvenih aktivista, koji beznačajnim raspravama i neretkim zađevicama pokušavaju da dostignu uzvišeni društveni status, ne shvatajući da im izmiče suština stvari. Naviknut da sa njima raspreda o temama koje imaju samo prividan značaj, Omer nema sposobnost da sagleda i razume svoje biće i svet oko sebe, te prepozna istinske vrednosti.
„Život sigurno nije bio prevara. Ali šta jeste? Ovaj život bi morao da ima neki smisao. Čovek nije mogao da dođe na ovaj svet samo da bi jeo, pio i opštio sa nekim. Potreban je viši, humaniji razlog. Međutim, njegov um, naviknut na lenjost, nije mogao da ga iznađe. Bio je previše lenj da se time bavi našao je spas u bekstvu.“
Madžidina doslednost i ravnoteža
Nasuprot Omeru, njegova supruga Madžide u svakoj prilici pronalazi način da ostane dosledna svojim uverenjima, čak i dok se nosi sa objektivno ozbiljnijim ličnim i društvenim problemima. Dok Omer impulsivno donosi odluku da se oženi i sve svoje novonastale probleme pripisuje činjenici da odjednom mora voditi odgovoran život, Madžide se suočava sa smrću oca, porodičnim problemima, ali i društvenim normama koje ženama daju vrlo malo kontrole nad svojim životima.
Iako oboje u jednakoj meri žele uspeh svog braka, svako na svoj način u njemu pati i vidi drugačiji put ka srećnijem životu. Dok Omer za vlastite okolnosti krivi društvo, sistem i, konačno, đavola u sebi, Madžidin proces introspekcije usmeren je na vlastite osobenosti i principe. Zato ona tokom romana ostaje u skladu sa sobom i onim u šta veruje, čime predstavlja kontratežu Omerovoj nestalnosti.
Elitizam i površnost društva
Život i izazove Omera i Madžide nemoguće je posmatrati van društvenog konteksta koji Sabahatin Ali suptilno gradi. Kao neko ko je svedočio i bio žrtva turbulentnog političkog vremena u Turskoj sa početka prošlog veka, autor promišljeno sukobi lični život svojih junaka sa društvenim okolnostima. Jer u vreme nepotizma, propagande i represije, ne odati se moralnim iskušenjima teže je nego kada postoji ekonomska i politička stabilnost. Kada je čovek usredsređen samo na zadovoljenje svojih osnovnih potreba, duhovna čistota često ostaje zapostavljena, a pojedinac lakše posrće za đavolom u sebi.
U romanu je prisutna ne samo politička i ekonomska kritika, već i ona kulturna. To je najviše izraženo kroz Omerov krug prijatelja intelektualaca koji u želi da po svaku cenu iskažu svoje mišljenje gube smisao vlastitih reči i uzdižu trivijalnosti. Tek kada Madžide postane deo tog kruga, kroz njene oči čitalac uviđa do koje je mere te intelektualne polemike zapravo služe kako bi se nametnuo određeni glas ili mišljenje, bez obzira da li predmet razgovora ima naročitu važnost za pojedinca ili društvo.
„Ono što čini ljude slabim je njihova zapanjujuća sklonost da veruju bez pitanja, bez provere, bez razmišljanja i bez da mućnu glavom. Najbolje đubrivo za uzgoj i hranjenje lažnih proroka na svetu jeste upravo ova gomila koja se bez znanja bori da veruje.“
Zaključak
Kroz ovu naizgled jednostavnu i neosporno duboko promišljenu naraciju, autor istražuje onu stranu čovekovog uma o koju se savremene društvene nauke i danas satiru. Uprkos svim novim teorijama i alatima samopreispitivanja koje nam se danas nude, kao i unapređenim ekonomskim okolnostima u mnogim delovima sveta, utisak je da je čovek i dalje nemoćan da prigrli i izađe na kraj sa svojom mračnom stranom. Zato je ovaj roman danas jednako značajan kao pre gotovo jednog veka kada je napisan, a njegov autentični ambijent vredno svedočanstvo jednog doba koje u određenim aspektima i ne izgleda sasvim prevaziđeno.
Srpski prevod romana „Đavo u nama“ uradila je Aleksandra Hadži Bošković za izdanje Otvorene knjige.
