Razračunavanje s detinjim idealima: Intervju sa Danilom Đokovićem

„stojim u parku sa rukom na orozu
revolvera u džepu
pokriva me sneg
ne smeš da pucaš u sebe
to nije zabavno, rekla je Smrt“

doviđenja, Bri

Kada se zbirka „Zbogom, Dilane!” pojavila u knjižarama 2023., već se po samom njenom naslovu i prepoznatljivim pop art koricama mogla naslutiti jedna konačnost u razračunavanju sa detinjim idealima. Koliko je taj proces složen, uznemirujuć i neminovno bolan, te da li je zaista konačan, otkrivaju stihovi koji u čitaocu jednovremeno bude nostalgiju i nemir, osmeh i stid, setu i bes.

Pesnički glas Danila Đokovića tada ne samo da nije nov na poetskoj sceni, već se u ovoj zbirci učinio neverovatno bliskim u svom nastojanju da pomiri, ili pre rasparča i ponovo sastavi, svoje suprotstavljene unutarnje svetove. Jedna od centralnih tema u njoj jeste odrastanje i ne sasvim voljno napuštanje detinjih i mladalačkih ideala zarad sveta koji ima beskrajno više dimenzija od stripskih scena iscrtanih grafitnom olovkom.

Ono što predstoji više nije poezija. Ili ako jeste, onda ju je mnogo teže prepoznati i doživeti.

„kraj je poezije
poslednja kugla sladoleda
se topi u kornetu“

bildungsroman

Umesto uživanja u mladosti, sinonim za odrastanje postaje anksioznost, pri čemu je prisutna svest o tome da bi za nas moralo postojati nešto bolje. Otud potraga za smislom i stalno razračunavanje sa savršenim, dvodimenzionalnim, uzorima iz prošlosti. Danilovo delo u tom smislu poetizuje svakodnevnicu čak i kada se čini da u njoj ničega vrednog ne može biti, predstavljajući, u neku ruku, glas čitave jedne generacije koja svoje iskustvo odrastanja još nije u potpunosti proživela i shvatila.

„Pronašli su me
izbečenih očiju
skupljenih usana
ispruženog kažiprsta
u fijoci noćnog stočića

destilat, nešto glicerina
srebrne šljokice
mrve veštačkog snega“

Egziperi u potrazi za atom-planetom

Danilo Đoković je pre „Zbogom, Dilane“ objavio zbirku poezije pod nazivom „24 zida dnevno, 7 soba u nedelji“, a stihove objavljivao u Balkanskom književnom glasniku, kao i na portalima Strane, Bludni stih, Prejaka reč i drugima. U svojoj drugoj zbirci, čini se da je svoje umeće objedinio jednom dominantnom tematikom s kojom čitaocima nije trebalo dugo da se poistovete.

„dijafragma je najbolje čuvala
tajne koje sam želeo da odam“

igre operativnog sistema

O njegovim stihovima, uzorima i procesu stvaranja dalje govori sam autor.

1. Šta čitaš ovih dana i koja je to knjiga koju bi voleo da možeš ponovo po prvi put da pročitaš?

U rancu koji često teglim mi je, već neko vreme, Uelbekov roman „Serotonin“ koji nikako da završim, a od pre par dana i zbirke pesama „Nema tu ničeg senzualnog“ Nevene Paunović Vojnov, i „Sledećeg leta u Marijenbadu“ Bogdana Milanovića,  koje čituckam malo po pomalo i odlične su.

Na drugi deo pitanja je teže dati odgovor, jer ono što bih voleo je da se ponovo osetim onako kao kada sam prvi put čitao „Upitaj prah“ Fantea, „Za Esme“ Selindžera, Manov „Čarobni breg“ ili Ferića, Bekima, Vidojkovića. Taj intenzitet poistovećivanja i uživljavanja je ipak rezervisan za neke ranije godine i lakše ga oživim čitajući neke od tih knjiga ponovo, nego otkrivajući nove autore i dela.

2. Kada pomisliš na poeziju, koje su prve pesme, pesnici ili stihovi koji ti padaju na um (svoji ili tuđi)? Kada si ih čitao/pisao i na šta te danas podsećaju?

Budući da sam poslednjih nekoliko godina uključen u dešavanja na našoj pesničkoj sceni, zaista mi na pamet odmah padaju pesnici sa kojima sam pohađao radionice, nastupao ili radio sa njima na njihovim rukopisima ili pesmama za zbornike PPM Enklava, u kojima sam bio jedan od ko-urednika. Nezahvalno mi je da nekoga izdvajam, ali neka bude mali izazov za čitaoce da otkriju čija je zbirka „Tragovi kočenja“, čija pesma „Čekajući da brat postane drvo“, a čiji stihovi „Ležim kraj tebe i mislim / Nikoga se nisam plašio / manje“.

Ipak, moram da pomenem da verovatno ne bih ni pisao da nisam u idealnom trenutku naišao na Raičkovića, Popu, Borhesa, Valjarevića, Karvera i Bukovskog. Trenutno najviše uživam čitajući Bili Kolinsa, naročito zbirku „Musical tables“ i poeziju Marka Pogačara.

3. Gde nastaje tvoja najbolja poezija? I uz koje piće ili „ploče“? (Ili su ipak radionice u pitanju?)

Najbolja poezija nastaje „nakon“ ili „između“. Mogu da pišem samo o temama koje su me uzdrmale i to kada se osećanja malo slegnu, ali ne sasvim. Takođe, važno je da imam te vremenske džepove, da mogu da budem duže „između“ obaveza i nekih dužnosti u kojima se javlja mogućnost da nešto organski sazri i da osetim potrebu da to istisnem iz sebe. Ranije su to bili rani jutarnji sati, tik pre nego što legnem, ali već duže u to vreme ustajem i osećam se krajnje nepoetski.

Radionice su me, sa druge strane, naučile da je moguće dobro pisati i sa zadatom temom i zadatim rokom. Pohađajući ih uspevao sam, pre svega, da ostanem u mislima uz ideje iz kojih su nastajale pesme, kao i da ne budem lenj da ih dorađujem ili sujetan da mislim da su iz prve nastale tako da se ne mogu popraviti.

„Ploče“, odnosno muzika uz koju ili zbog koje pišem bi mogla da budu intervju za sebe 😉U mnogo navrata je pomogla da neka osećanja dožive svoju kulminaciju i da nakon toga dođe i do njihovog pesničkog razrešenja. Tokom pisanja ove zbirke sam možda najviše slušao Purple mountains, Fleet Foxes, Allah-Las, ali od pesama su, iako nepomenute, u zbirci najprisutnije „Wait for the Summer“ (Yeasayer), „Cut a Hole“ (Radiohead), „Spoils (Massive Attack) i „Sentimentalist“ (Sondre Lerche).

4. Koliko je potrebno discipline a koliko inspiracije za jednu uspešnu zbirku? Kakvo je tvoje iskustvo?

Bilo je mnogo lakše uz urednika (Marko Đorđević) i mentora i izdavača (Zvonko Karanović) poverovati u pesme i raditi na tome da se povežu u smislenu i shvatljivu celinu. U tom smislu zbirka jeste uspešna i mislim da smo sva trojica bili zadovoljni ishodom. Same pesme su nastajale dugo pre zbirke, neke i godinama pre samih radionica, ali je ključan trenutak svakako bio kada sam Marku, sa kojim sam do tada radio na dva Zbornika, poslao izbor od pedesetak pesama i dobio mejl sa subject-om „Pa, ti imaš zbirku, dečko!“. Moram da napomenem da su, pored discipline i inspiracije potrebni i debeli živci, jer se autor često bori sa urednikom, izdavačem, svojim samopouzdanjem, a nekad i sva tri odjednom 😊

5. „Zbogom, Dilane!” pobudila je veliko interesovanje kako kritike, tako publike. Šta misliš zbog čega su je čitaoci tako zavoleli?

„Đoković, dakle, u jednu generacijsku perspektivu unosi pjesničku sliku koja podsjeća svojim titrajima na kružnice mirne vode u koju se baci oblutak, i sve je kao blagi dan zrelog ljeta i bezbrižnosti. To je, dojma sam, najčešći utisak kada je posrijedi njegova poezija, cijelim tokom ove knjige postoji jedna nježnost koju ništa ne može narušiti.“
– Đorđe Krajišnik za Strane.ba

Zbirka jeste imala veći broj predstavljanja i o njoj jeste pisano više nego što sam očekivao i za to imam da zahvalim i izdavaču i uredniku, kao i svojim pesničkim prijateljima na kontaktima i zalaganju.

Čini mi se da je zbirka, tematski i po referencama, uspela da zaintrigira i mlađe čitaoce, a da je moja i zrelija generacija prepoznala zakrivljeni okular kroz koji govorim o odrastanju lirskog subjekta, i , kontrastno, statični realizam svakodnevnice.

6. Koje stihove iz te zbirke si najviše viđao da ljudi citiraju na društvenim mrežama?  

Imam tu sreću da volim kratku formu, tako da je čest slučaj da čitaoci dele cele moje pesme. Mislim da su tu prednjačile „Zakoni održanja“, „Tehnikolor oči“, „Ne zovite je posle 3:30“, „Vojadžer 1 napušta Mlečni put“ i „Priča“. Od samih stihova, najviše su se delili oni „morski“ – „Mesec povlači zavese okeana / hajdemo do peska / a da se ne pomerimo“ iz pesme „Zakoni održanja“, kao i „O tebe lomim katarke“ iz pesme „Mu“.

7. Da li „instagram poezija“ pomaže da dobra poezija postane deo svakodnevnice? Da li treba da postane deo svakodnevnice?

Ako se shvati pežorativno, kao neki antipod dobre ili „prave“ poezije, ona može biti dopadljiva i parodična u ispraznosti i opštosti. Ne verujem da će čitanje takvih sadržaja i praćenje profila na kojima se ona objavljuje dovesti do širenja auditorijuma za neke kvalitetnije autore. Pogledajmo na primeru filma – zatrpavanje bioskopa holivudskim filmovima iz korpe za igračke ne verujem da ikoga natera da poseti Kinoteku, već pre degradira sam pojam filma kao sedme umetnosti. Sa druge strane, otvaranje prostora poput Slobodnog bioskopa Zvezda, ili letnjih scena i pabova u kojima se prikazuju klasici, mislim da uspeva da edukuje i zainteresuje publiku za kvalitetan film. U poeziji veruem da je slično – dobra poezija ne može da se poturi ili šlepa na komercijalnim sadržajima. Pesnička scena koja se širi ima da zahvali samoj sebi na upornosti i organizovanosti, kao i čitaocima koji su željni da čuju nešto promišljeno, novo i hrabro.

8. Tema odrastanja, (ne)sazrevanja i napuštanja idola jedna je od dominantnih u zbirci.  Iako su to prvenstveno individualni procesi, tvoji stihovi bi se mogli shvatiti kao kolektivno iskustvo jedne generacije. Koja je to generacija i koje su to teme koje su možda bile zapostavljane tokom njenog formiranja? O čemu to društvo nije dovoljno govorilo, pa su morali pesnici?

Mi smo generacija koja se još pomalo sećala SFRJ, a koja je krajem 90-tih krenula u srednju školu. Dakle formativne godine su nam bile obeležene ratom, sankcijama i nametanjem nekih sasvim pogrešnih idola. U vremenu pre interneta spasila nas je piraterija i snažna rokenrol scena, ako gledamo samo SRJ možda i snažnija nego 80-tih. Tesktovi tih pesama bili su i ventil i terapija i osnaženje. Nakon 5. oktobra i 12. marta nestalo je i ono malo ideala i idola i osetio sam potrebu da iz jedne duboke razočaranosti preispitam sopstvene strahove i snage. Mislim da je važan korak za savremenu pesničku scenu bio priznavanje sopstvenih slabosti, ograničenja i nemogućnosti.

9. Zašto baš Dilan Dog i koji su to drugi uzori iz književnosti i kulture koji su obeležili tvoje odrastanje?

Oduvek su me zanimali luzeri, marginalci i emotivci. Zato sam ostao pod snažnim utiskom sudbina Artura Bandinija iz Fanteovih, kao i likova iz  Hamsunovih i Bernhartovih romana, Selindžerovih priča, Džarmušovih i Kaurismakijevih filmova, ali naročito  Antoana Duanela iz Trifoovih filmova, a tu su i MekMarfi iz Leta iznad kukavičjeg gnezda i Saša Belopoljanski iz filma Tajvanska Kanasta.

Dilan Dog je istraživač noćnih mora, jedan potpuno nesavršen stripski junak. Melanholik, lečeni alkoholičar, relativno mlad i prilično nezreo čovek. U gotovo svakoj epizodi se iznova zaljubi u svoje klijentkinje, koje mahom imaju tragičnu sudbinu. Otkrio sam ga pre Korta Maltezea, sa kojim deli neke osobine i sa njima dvojicom sam otplovio iz detinjstva u mladost. Poslednjih desetak godina ipak najviše volim grafičke novele, pogotovo one Krejg Tompsona, Dejvida Smola i Daniela Klausa, koje umeju da me pomere više od romana ili filma.

10. Koje su to teme iz sveta i društva o kojima ne možeš da prestaneš da misliš?

Ne mogu da se pomirim sa time da je velikom delu sveta prihvatljvo da milijarde budu eksploatisane i izgladnjivane, a milioni istrebljeni zarad ideje blagostanja manjine. Ne mogu da prihvatim podelu na  privatljive i neprihvatljive genocide. Na faktičko činjenje terorističkih akata pod izgovorom pretnje mogućih. Srećom, u pesničkom svetu nisam naišao na takve ljude. I mislim da je važno da ne delimo samo umetničke već i humanističke i socijalne vrednosti i svetonazore.

11. 15. marta bio si na ulicama Beograda zajedno sa pesničkim kolektivom „Svi mi“. Koliko ste ti i tvoje kolege uključene u aktuelna dešavanja i zašto misliš da je važno da pesnici istupe kao kolektiv u ovakvim prilikama? Koji su to pesnički projekti u koje si uključen?

Nisam deo kolektiva „Svi Mi“ ali se u njemu nalaze mnogi moji prijatelji i tada sam im se pridružio, jer smo svi sa iste strane. Smatram njihove performanse i aktivizam veoma važnim i hrabrim, i onda kada su angažovani, i onda kada su duboko intimni. Njih, kao i članove kolektiva C4, Pesničkih buncanja i drugih, često srećem na protestima ili sa njima idem na ulicu.

Poezija jeste prostor slobode. Književne, jezičke i misaone. Tamo gde je ona ugrožena, reakcija pesnika je potpuno prirodna.

12. Koji su to aktuelni projekti u koje si uključen?

Kao kourednik bio sam uključen u izradu sva četiri zbornika poezije polaznika  radionice kreativnog pisanja Zvonka Karanovića u kojima je do sada predstavljeno više od 160 pesničkih glasova. Prva dva sam radio sa Milanom Grbić i Markom Đorđevićem, koga je u druga dva zamenila Tamara Ereš, jedna od organizatorki meni jako dragih „Pesničkih buncanja“. Uvek su prisutni i rukopisi mojih pesničkih prijatelja, na kojima smo radili, a za koje se nadam da će jednog dana biti objavljeni.

Fotografija autora: sa promocije zbirke “Zbogom, Dilane!” 20.09.2023. u Kontakt galeriji SKC-a Kragujevac