Pisanje i špijunaža: 7 poznatih književnika koji su bili tajni agenti

Profesionalna špijunaža nije česta stavka u biografiji jednog pisca, ali oni koji su se njome bavili obično pokazuju zavidan talenat za građenje intrige, uverljivih junaka i neočekivanih obrta. Nakon uspešne promene zvanja, mnogi od njih pomogli su da se špijunska fikcija utemelji kao žanr koji se odlikuje napetom akcijom, egzotičnim lokacijama, političkim aferama i hrabrim tajnim agentima.   

Postoje, međutim, i oni kod kojih takva iskustva nikada nisu potpuno odredila književni opus.  Ipak, i kod njih se mogu pronaći posredni uticaji u pogledu neobičnih lokacija, moralno problematičnih likova i, najčešće, oštrih društvenih komentara.

U ovom članku predstavljamo svojih sedam omiljenih pisaca koji su radili kao tajni agenti, a čija se imena ne dovode često u vezu sa ovom nesvakidašnjom profesijom.

1. Kristofer Marlou (1564-1593)

Kada ne postoji mnogo činjenica o piščevom životu, istorija često ponudi kreativna tumačenja istog. To je slučaj sa mnogim renesansnim imenima, uključujući i misterioznog Kristofera Marloua. Činjenica da je on bio već uveliko poznat u Londonu u vreme kada se Šekspir tek doseljavao u grad, kao i neobične okolnosti njegove smrti, i danas su izvor mnogih kontroverzi.

Naime, on je rođen iste godine kad i Šekspir. Njegova smrt sa 29. godina sumnjivo se poklapa upravo sa periodom u kom Šekspirova karijera počinje da cveta.

Ova slučajnost bila je povod za rađanje niza teorija o Šekspirovoj povezanosti sa smrću Kristofera Marloua. Od toga da je on sam ubio svog protivnika kako bi raskrčio vlastiti put do slave, do ideje da je kasnije iskoristio Marlouova nezavršena dela kako bi se ustoličio u pozorišnom svetu, nedostatak činjenica doveo je do raznih nagađanja.

Ono što ovu priču čini posebno zanimljivom jesu i navodi da je Marlou bio vladin špijun. Štaviše, upravo to se čini najrealnijim uzrokom njegove smrti sudeći po izvorima koji smatraju da je njegovo ubistvo u kafanskoj tuči organizovala sama vlada. Dokaz za to pojavio se tek 2001. godine, kada se ispostavilo da je Marlou došao u posed poverljivih informacija što ga je učinilo potencijalnom pretnjom monarhiji.

Danas je Marlou poznat po svom raskošnom i kontroverznom životu, dok se njegova dela čitaju i tumače uporedo sa Šekspirovim. Iako se njegove drame ni izbliza ne mogu smatrati špijunskom fikcijom, one u neku ruku oslikavaju politički svet čiji je Marlou bio deo, a to je svet opsednut moći i prevelikom ambicijom.

2. Vilijam Samerset Mom (1874-1965)

U vreme početka Velikog rata, Samerset Mom bio je već poznat književnik i upravo ga je to preporučilo za britansku tajnu službu. Njegovo poznavanje francuskog i nemačkog jezika bilo je od koristi za prikupljanje informacija u stranim zemljama, dok je zanimanje pisca bilo pogodno za česta putovanja bez izazivanja sumnje. Mom je regrutovan dok je živeo u Švajcarskoj, gde mu je poverena koordinacija britanskih agenata i slanje informacija Ujedinjenom kraljevstvu (što se kosilo sa švajcarskim zakonima neutralnosti).

Mom je ubrzo potom bio poslat u Samou, zatim u Sjedinjene države i, konačno, u Rusiju, gde je stigao prekasno da bi uticao na ishod revolucije. Kada se konačno vratio kući, potpuno se posvetio pisanju, ali po britanskom Zakonu o Službenim Tajnama nikada mu nije dozvoljeno da govori o svojim špijunskim aktivnostima.

Određeni izvori navode da su mu zbog toga mnoge beleške bile spaljene, ali zbirka priča iz 1928. godine pod nazivom „Tajni agent Ašenden“ danas se smatra jednom od temelja špijunske fikcije. Kroz priče o britanskom agentu u Rusiji, Mom je samo delom opisao svoja iskustva, ali dovoljno autentično da inspiriše mnoge potonje pisce, uključujući i samog Ijana Fleminga.

3. Ernest Hemingvej (1899-1961)

S obzirom na avanturistički život Ernesta Hemingveja, nije iznenađujuće što je ovaj pisac uspeo da se pozabavi i profesionalnom špijunažom. Proputovavši svet i razvivši širok spektar interesovanja, nobelovac iz 1954. godine imao je običaj da se okružuje ljudima iz različitih sfera života, uključujući i špijunažu.

Dugo se, međutim, nije moglo pouzdano govoriti o Hemingvejevoj saradnji sa CIA-om, ali to se promenilo kada je objavljen dokument koji opisuje prirodu njegovih aktivnosti na tom polju.

„Tokom Drugog svetskog rata, Ernest Hemingvej je usrdno posvetio mnogo više vremena i energije obaveštajnom radu nego svojim uobičajenim književnim poduhvatima. Imao je veze sa obaveštajnim sektorom američke ambasade u Havani, kao i sa barem tri obaveštajne službe: Mornaričkom obaveštajnom službom (Office of Naval Intelligence), Službom strateških aktivnosti (Office of Strategic Services), kao i Federalnim istražnim biroom (FBI). Osim toga, bio je dovođen i u vezu sa Narodnim komesarijatom unutrašnjih poslova SSSR-a (NKVD).“

Nakon što je u prvim godinama rata bio priklonjen američkim obaveštajnim službama, čini se da je Hemingvej promenio ili bar razmišljao o promeni strana. Tim periodom njegovog života bavila se knjiga bivšeg operativca CIA-e i nekadašnjeg kustosa CIA-inog muzeja, gde se polemiše o mogućnosti da je Hemingvej bio agent KGB-a.  

Međutim, tek sa objavljivanjem knjige pod naslovom „Špijuni: uspon i pad KGB-a u Americi“ dobili smo detaljniji uvid u prirodu tih njegovih aktivnosti. Po svemu sudeći, Hamingvej je u više navrata ponudio pomoć špijunima KGB-a, ali ga oni nikad nisu zvanično regrutovali jer im nikada nije dostavio važne političke informacije.

U kontekstu Hemingvejevog književnog opusa, ova epizoda mogla je biti inspiracija za neke od njegovih junaka, ali i za društvenu dimenziju ratnih tema kojima se bavio. A to je upravo jedan od aspekata koji je utemeljio njegov rad za buduće generacije.

4. Grejem Grin (1904-1991)

S obzirom da se dela Grejema Grina često direktno bave špijunažom ili političkom satirom, ovog autora nije teško smestiti među bivše špijune. Šta više, za njega je ta sfera nešto poput porodičnog biznisa s obzirom da je par njegovih rođaka već bilo radilo za MI6 u vreme kada je i on postao član organizacije. Regrutovala ga je upravo rođena sestra, a prvo nameštenje bilo mu je u Sijera Leonu.

Tu je imao i svoje prvo iskustvo sa ozbiljnim političkim skandalom. Njegov nadređeni bio je proglašen komunistom i taj je događaj godinama kasnije sprečio Grina da pređe granicu Sjedinjenih država. Bila je 1952., godina kada su Sjedinjene države bile na vrhuncu straha od komunizma, pri čemu su ljudi proterivani i kažnjavani i za mnogo nevinije stvari od nekadašnjih poznanstava sa dokazanim komunistima. Ta apsurdna situacija mogla je delom biti inspiracija za Grinov roman iz 1958. godine pod nazivom „Naš čovek u Havani“, koji se bavi ekstremnim koracima koje su obaveštajne službe Velike Britanije i Sjedinjenih država bile spremne da preduzmu kako bi iskorenile komunističke ideje.

Tokom rata, Grin je aktivno radio i kao pisac i kao obeveštajac, po svoj prilici jer je voleo da putuje na daleke destinacije. Dao je otkaz 1944. godine, nakon čega se potpuno posvetio književnosti. Svoja dela često je smeštao na daleka ostrva i opisivao represivne političke ideologije, predstavljajući banalnost takvih afera i njihovu beskorisnost.

5. Ian Fleming (1908-1964)

Prilično je poznato da je kreator voljenog tajnog agenta 007 inspiraciju za svoje romane pronalazio u iskustvima koja je doživeo kao oficir mornaričke obaveštajne službe tokom Drugog svetskog rata. Njegovo tajno ime bilo je 17F, a odgovornosti uključivale širok spektar aktivnosti. Otud i njegov sveobuhvatan prikaz špijunskog sveta kroz 39 romana o Džejmsu Bondu, koji ostaju remek dela špijunske fikcije.

I sam Bond je, kao što je već prilično poznato, zasnovan na stvarnom čoveku koji se zvao Dušan „Duško“ Popov, a koji je za svoje zasluge stekao Orden Britanske Imperije (OBE). Popov je bio srpski advokat i biznismen, koji je služio kao dupli agent organizacije MI6 tokom drugog svetskog rata.

Jedna od najlegendarnijih priča koja povezuje njih dvojicu je i noć u Kazinu Estoril u Portugalu, gde je Popov navodno prokockao 50.000 funti Britanske obaveštajne službe. Ta situacija je isprva verovatno presekla Fleminga, ali je očito ostavila dugotrajan utisak jer je kasnije postala kultna scena u delu pod nazivom „Kazino Rojal“. 

6. Roald Dal (1916-1990)

Obaveštajni rad Raolda Dala počeo je nakon umalo tragičnog pada njegovog aviona. Tada je služio kao vojni pilot (nakon što je dao otkaz u fabrici u Tanzaniji), a nesreću je doživeo u Libiji 1941. godine, što ga je ubrzo nagnalo na promenu karijere. Regrutovala ga je Britanska služba za koordinaciju bezbednosti (British Security Coordination, BSC), ogranak MI6 čija je glavna misija bila špijunaža Sjedinjenih država.

U sklopu obaveštajnog rada, od Dala se očekivalo da se koristi svojom harizmom kako bi pridobio poverenje i prikupljao informacije od Amerikanaca, kao i da među njima širi pro-britansku propagandu. Njegov rad na tom polju detaljno je zabeležen u njegovoj biografiji jer je u toj ulozi bio aktivan godinama. Glavni zadatak bio mu je da se združi sa američkom političkom elitom, u čemu je bio prilično uspešan s obzirom na njegove bliske odnose sa Elenor Ruzvelt i Harijem Trumanom. U opis njegovog posla takođe je ulazilo bavljenje odnosima s javnošću, kao i korišćenje ratnog iskustva da približi Ameriku britanskim ciljevima.

Spisateljsku karijeru Dal je otpočeo nakon sastanka sa proslavljenim britanskim književnikom S. L. Foresterom, koji mu je predložio da napiše priču o svojim ratnim iskustvima. To je delo bilo objavljeno 1942. i smatra se početkom Dalove književne karijere. Već sledeće godine Dal je predložio drugu priču Dizniju, ali ta saradnja nikada se nije ostvarila.

Dalov put od svestranog ratnog oficira i obaveštajnog službenika do pisca dečije književnosti je možda i najmanje očekivan na ovoj listi. Iako se njegova dela ni u kojoj meri ne bave špijunažom, svoje iskustvo na tom polju iskoristio je pri adaptaciji Flemingovog romana „Samo dvaput se živi“ za film o Džejms Bondu iz 1967. godine.

7. Stela Rimington (1935-2025)

Kao prva žena na položaju direktora MI5, dama Stela Rimington odigrala je značajnu ulogu u modernizaciji i humanizaciji te organizacije. Jedan od najvećih izazova za nju bilo suočavanje sa seksističkom kulturom i upravo iz toga su proizašle velike kulturološke promene u britanskoj tajnoj službi zbog kojih je Rimington i dan danas vrlo cenjena.  

Razni izvori uključujući i BBC tvrde da je ona bila inspiracija za lik M iz filmova o Džejmsu Bondu, koji je otelovila dama Džudi Denč.

Nakon odlaska u penziju 1996. godine, Rimington se posvetila pisanju i uskoro objavila svoje memoare. Tri godine kasnije izašao je i njen prvi roman u kom uvodi junakinju Liz Karlajl, službenicu MI5 kroz koju nam predstavlja moderni svet antiterorizma. Iako njen prvi roman nije dobio naročito povoljne kritike, kasnije su njena dela počela biti cenjena zbog jedinstvene perspektive koju pružaju na ovu sferu rada. Kroz žensko viđenje špijunskog sveta, kao i staru školu naracije, Rimington je pridobila mnoge čitaoce i otvorila važno pitanje emotivne dimenzije obaveštajnog rada.

Naslovna Fotografija: Ijan Fleming. Izvor: https://sofrep.com/news/ian-fleming-the-mysterious-creator-of-james-bond/