„Zavodnik“ Dejana Ognjanovića – kada se sretnu Henri Džejms i Milovan Glišić

“Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice”, obećava srpski „doktor horora“ sa korica svog drugog romana, zavodljivo krštenog „Zavodnik“.

Zavodnik

Ovo obećanje ispunjava već prvim nagoveštajima misterije – kakva li se strava krije u selu Špaj, gde mladi profesor dolazi da podučava brata i sestru, blizance, koji odrastaju pod okriljem svoje bake, rano ostavši bez oba roditelja. Susret urbanog angliste sa ruralnom sredinom u kojoj se obreo predstavlja zanimljivo štivo i bez saznanja da se oko blizanaca mota i njihov otac, iako upokojen već bezmalo čitavu godinu.

Pisan u prvom licu, „Zavodnik“ plete svoju mrežu očima samog profesora, time čitaocu predstavljajući verziju događaja kojoj se ne može slepo verovati, iako sumnjati u profesorove reči znači i prikloniti se pogledu samih meštana, pa i same bake Grozde, koji ne samo da veruju u istinitost priča strave koje se ispredaju oko noćnog plamena, nego imaju i otvorene kanale komunikacije sa silama nečastivog. Prateći detektivsku putanju pripovedača, lako je otisnuti se sa obala racionalnosti, i popivši vode sa izvora Zavodnika, obreti se pod šljivikom, oči u oči sa zlom.

Smešten unutar okvira Džejmsovog „Okretaja zavrtnja“, kojeg će ljubitelji horora (ali i anglisti koji to nisu) prepoznati po napetoj atmosferi, izolovanoj sredini i mladom tutoru koji pokušava da otrgne anđeosku decu iz kandži zla, „Zavodnik“ obiluje i drugim začinima. Lako je prepoznati i tragove koji ukazuju na prisustvo Save Savanovića ili i same Leptirice, ali jeza koja struji iz „Zavodnika“ jeste ona koja živi u nagoveštajima i slutnjama, nikako na dnevnom svetlu, u racionalnim rezonovanjima profesora, koji do samog kraja neće moći sebe da ubedi da li da veruje ili ipak ne.

Iz „Zavodnika“ na svakom koraku iskaču aluzije i pošalice koji niko do anglista neće razumeti s potpunim uživanjem, kao i duboko ukorenjena tradicija samog žanra i mitologije iza koje se kriju vampiri, čume, karakondžule i ostale aveti, koje i danas hodaju mrakom iza koprene naše svesti.

Zaključak koji se sam nameće jeste da Ognjanović zna o čemu piše – „Zavodnik“ nije od onih romana iz kojih kulja krv i zvekeću kosti kad se malo brže prelistaju. „Zavodnik“ je pametan, odmeren, hirurški precizan i sasvim izvesno dovoljno jasno oslikan da će mi noćas Mihajlo Mojsilović pohoditi snove.

Ono što ovaj roman čini posebnim je što na njega nećete naleteti na policama knjižara – možete ga poručiti od autora lično, ako svratite na njegovu stranicu Cult of Ghoul, koja će svakom ljubitelju žanra postati omiljeno izletište. U iščekivanju Ognjanovićeve „Poetike horora“ koju Orfelin izdavaštvo priprema za jesen, nabavite sebi primerak Zavodnika, i zapitajte se još jednom šta to šuška ispod vašeg kreveta.

Andrea

Andrea

Urednik, suosnivač, autor at Anglozine
Doktorantkinja jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, honorani prevodilac, pisac kratkih priča.
Andrea