Smrt kralja Džofrija

Mili blože čuda velikoga
Kad se sjate sred Kraljeve Luke
Velmože gospoda raznorazna
Da pojedu a i da popiju
U čast kralju i novoj kraljici
Štono će se venčati tog dana.
Zvanica je bilo svakojakih
Sa sve četir strane Vesterosa
A venč’o se Džofri Barateon
Sa Margeri iz Tirela kuće.
Svaka ih je zvanica obišla
I darove svoje darivala
Behu tamo svi viđeni ljudi
Svi čekaše mladence da vide
I njihovu svitu porodičnu:
Prvi ide Tir’jon Lanistere
Dublet mu je koža zategnuta
A na njemu vezeni lavovi
Propinju se ali i urliču
Nose ponos Lanistera kuće.
Sa njim ide Sansa Lanisterka
Štono su je na silu udali
Za bauka Tirj’on Lanistera.
Na njojzi je svila i kadifa
Al’joj suza plavo oko krasi
Jerbo do nje stigoše zle vesti
O stradanju njene familije
Što pogibe u kulama Freja
Ispod krova matoroga Freja,
Gavrani mu jetru razvlačili.
Za njom ide Sersei Lanisterka
Majka svoga kopileta sina
Štono ga je s bratom napravila
Časnog kralja Roberta slagala
A posle ga sama i ubila.
Na njojzi je lanisterski grimiz
Ponosito stoji prokletnica
Gledi kako svaki je velmoža
Dojahao iz svoga sandžaka
Da njenome sinu čašu digne.
Iza nje je Džejmi Lanistere
Beli mu je ogrtač do zemlje
Ponosito čeka svoga sina
Sina svoga ali i nećaka
Da se ženi i da decu rađa.
Na njemu se sija zlatna ruka
Zorli-ruka od žežena zlata
Štono su je dali iskovati
Jerbo Džejmi ruku izgubiše
I sa rukom svo svoje junaštvo
I veštinu slavnu u mejdanu.
Na kraj ide Tivin Lanistere
Zlatna ruka prsluče mu krasi
Jer on beše kraljeva desnica
Svome kralju unuku poganom
Beše sluga a i savetniče.
A za njima stigoše mladenci.
Ide Džofri kralju prokletniče
ide putem i za ruku drži
Lepu ćerku Tirelovog Mejsa
Što je lepa kol’ko i pametna.
Znade ona u šta se udaje
I za kakvog nakaznog čoveka
Što se majci sve pod suknju skriva
Kada dođe nevolja nekakva.
Dok svatovi darom darovaše
Lepu mladu a i mladoženju,
Kralj se Džofri podnapio vina
Štono stiže iz daleke Dorne.
Onda Džofri ‘vako besediše:
“Svi svatovi ‘amo pogledajte
Da vidite moga bauk-ujku
Kako će mi pehardžija biti
I služiti crvenijem vinom
Mene kralja i moju kraljicu.”
Preseče se Lanister Patuljče
Taman što se na put kući kren’o
Prekide ga kopilan-nećače
Što sad beše kraljem imenovan
Pa ga Bauk mor’o poslušati.
Priđe Bauk Džofri peder-kralju
I natoči njemu pehar vina.
Džofri ispi kano vepar divlji
I otpoče vređati ujaka
Koji ga je vazda hteo učit’
Ćitapima a i istoriji
Vesterosa zemlje vaskolike.
Al’ prekide naglo Džofri-kralju
U po reči zagrcnu se hulja
Poplave mu lice k’o patličan
A dve reke crvene šikljaše
Iz nozdrva njegovijeh ružnih.
Dok s’vatiše kita i svatovi
Da je Džofri-kralju otrov pio,
On je većma dušmanine kleti
Na sred poda dušu ispustio.
Istog trena nastade gungula:
Glasno kriknu Sersei Lanisterka
Zavapije nad mrtvijem sinom
A desnica Tivin Lanistere
Odmah ukaz Tivin ukazaše
Da se niko iz grada ne pušta
Mrtvog grada, te Kraljeve Luke
Što daleko smrdi nečovještvom.
‘Al pre toga Sansa Lanisterka
Umakla je sviju čuvarima
I skrila se na malenu barku
Gde je ček’o Maloprstić-aga.
Kurva stara Sersei Lanisterka
Na svoga je brata ukazala
Glavom dobrog Trij’on Lanistera
Da otrova poganoga Džofa
Što za veka vladavine svoje
Vaskoliki belaj načiniše.
Al’se ovde prekide naš divan
Jerbo nisam ‘teo spojlovati,
Spojlovati, spojler ostavljati.