Skot i Zelda: sa ove strane raja

Zelda Ficdžerald bila je žena sa neprikosnovenim talentom za život. Veselog duha, bila je obasipana pažnjom još od detinjstva. Iako je njen život bio daleko od savršenstva, ekscentričnost, energija i lepota kojima je zračila stvorili su od nje ikonu jednog vremena. Skot Ficdžerald smatrao ju je božanskim bićem. Inspirisan njihovom burnom vezom, napisao je svoja najlepša dela.

Magija koju su stvorili Skot i Zelda Ficdžerald decenijama je prisutna. Avanture koje su proživeli i ludosti koje su počinili prepričavaju se već više od devedeset godina. Poigravali su se sa tek stečenim slobodama, dok su istovremeno bili svesni koliko je ta sloboda prolazna. Skot i Zelda simboli su izgubljene generacije.

Kao i svaka velika priča i njihova je satkana od mnoštva manjih. Zajedno, one ulivaju strah, izazivaju zavist, ali i strahopoštovanje.

Fatalna privlačnost

Upoznali su se u vreme kada je Skot bio poručnik stacioniran u Zeldinom rodnom gradu u Alabami. U svojoj autobiografiji Sačuvaj mi valcer, Zelda piše:

Postoji nešto rajsko ispod njegovih ramena što ga zanosno izdiže iznad tla, kao da on potajno uživa u mogućnosti da leti, ali da ipak hoda kako bi se prilagodio uobičajenim pravilima.

Ka velikoj ljubavi

Iako joj se godinama udvarao, Zelda ga je odbijala pod izgovorom da on ne može da joj pruži život kakav ona iziskuje. Odlučan da je pridobije, Ficdžerald se posvetio pisanju. Prvobitno nazvan Romantični egoista, prvi roman Skota Ficdžeralda Ova strana raja odveo je tada pisca u pokušaju među književne zvezde. U pismu izdavaču Ficdžerald oktriva tajnu svoje kreativnosti:

… ovo je moj konačni iskorak ka velikom romanu i verujem da sam uspeo. Čim sam prestao sa pokušajima da smirim muzu, ona je umiljeno dotrčala i postala nepredvidljiva ljubavnica ako ne i verna supruga.

Kako Zelda kaže

Skoro svaki autor na kritike gleda sa daškom straha. Šta mislite kako je Ficdžeraldu bilo kada je jednog jutra otvorio novine i video da na kraju prikaza njegovog romana Lepi i prokleti stoji potpis njegove supruge?

U jednom od najduhovitijih kritičkih pregleda ikada napisanih Zelda je posavetovala čitaoce da roman njenog supruga moraju kuputi prosto zato što ona zna gde se može nabaviti najslađa zlatna haljina u 42. ulici. Takođe je zabeležila da je u romanu prepoznala odlomke iz svog dnevnika koji je nestao nakon njihovog venčanja ali i delove njenih starih ljubavnih pisama. “Gospodin Ficdžerald veruje da plagijarizam počinje kod kuće”, napisala je tom prilikom.

Lepa, mala glupača

Drago mi je što je devojčica. I nadam se da će biti glupa. To je ono najbolje što jedna devojka može da bude na ovome svetu: lepa, mala glupača.

Ove reči Dejzi Bjukenon, junakinja Ficdžeraldovog romana Veliki Getsbi, izgovorila je držeći svoju tek rođenu ćerku. Te iste reči Ficdžerald beleži i u svom dnevniku. Naime, Zelda je ovo rekla po rođenju njihove jedine ćerke Skoti. Ficdžerald bi uvek sa sobom nosio beležnicu i u nju zapisivao tuđe reči koje bi potom iskoristio i u svojim delima. Neki mu zbog toga zameraju, ali da li je plagijarizam citirati sopstvenu suprugu onda kada se ona ni ne seća da je tako nešto izgovorila? U rano proleeće 1930. ustanovljeno je da Zelda boluje od šizofrenije. To je bio početak pada velike ljubavi.

Izgubljene duše

Doba džeza period je velikog prosperiteta ali i neumerenosti. Takođe, to je period velikog ponosa nakog čega je usledio veliki pad, kako ekonomski tako i moralni. Pomalo zastrašujuće je to što se zajedno sa ovim velikim društvenim krahom, rušila i idila Ficdžeraldovih. Prvi nervni slom Zelda je doživela u proleće nakon njujorške berze, a narednu deceniju provela je u raznim duševnim bolnicama u Evropi i Americi. Ficdžerald se odao piću, a Zeldu je obilazio u retkim prilikama. Oboma je bilo jasno da bi ih međusobni susreti u trenucima kada su oboje slabi uznemirili.