Prustov upitnik: Danijel Apro

Rođen 1985. godine u Novom Sadu, Danijel Apro je talentovani mladi pisac koji je svoj rad velikim delom posvetio upravo ovom gradu. Autor je romana “Telepapatija” koji je proglašen najboljim proznim izdanjem kuće Nova Poetika za period 2014/2015 godine, a koji ovo Novosađanima dobro poznato predgrađe predstavlja kroz jednu originalnu priču i niz situacija sa kojima se većina prosečnih žitelja ovog grada, a i šire, može poistovetiti. U zbirci priča “Reborneo – Proza jedne sezone monsuna nad Indonezijom”, Apro se seli na udeljeni kraj sveta kako bi stvorio kolaž motiva sa kojima se susreo tokom svog boravka na Javi između 2010. i 2013. godine i raznoraznih istorijskih ličnosti.

Trenutno priprema novi roman, a redovno piše kratke priče koje možete pročitati na njegovom sajtu. Redakcija Anglozine-a Danijela je uhvatila baš u toku pripreme za jedno putovanje i zahvaljuje mu se što je našao vremena da odgovori u kratkom roku.

danijel apro anglozine

Kako zamišljate savršenu sreću?

Mnogo gorke crne kafe. Osobe među kojima si slobodan. Nepretenciozne kvazifilozovske priče o viđenijim egzistencijalističkim pitanjima i fudbalu. S radija piči Clash, Joy Division, Tom Vejts. Neki to zovu „malim stvarima“, ja ne vidim šta je to u njima tako malo.

Koji je Vaš najveći strah?

Ogromna količina nekontrolisane sile koju smo, kao autonomna bića, prepustili imaginarnim instancama koje nazivamo državama, vladama… Na ličnom planu, krajnje iracionalno, plaše me liftovi, proklijali krompir i mačke s debelim repom.

Koja Vas lična osobina najviše nervira?

Ne mogu da prestanem da grickam nokte.

Šta Vas najviše nervira kod drugih?

Lažni moral. Samopostavljena limitiranost, samouverena glupost. Rečenice koje počinju sa: „Moram priznati da…“

Sa kojom osobom možete da se poistovetite?

Ni sa jednom. Ponekad imam problema da se poistovetim sa samim sobom.

Šta smatrate Vašom najvećom ludošću?

Verujem da će Vojvodina osvojiti Ligu šampiona. Zapravo, najveća ludost je to što, na kraju dana, uopšte nije ni važno da li će Vojvodina ikada išta osvojiti.

Kako biste opisali Vaše trenutno stanje uma?

Trenutno sam u vozu. Miran sam. Vidim javanska polja pirinča, obrađuju ih žene s onim smešnim špicastim kapama. Pokušavam da lociram onaj trenutak u kojem egzotične pojave postaju biti uobičajene, i obratno. Uglavnom nemam nikakav pametan odgovor.

Koje su vrline precenjene?

Ambicija. Usko definisani „uspeh“. Sva ta svojstva koja proizlaze iz činjenice da smo u jednom trenutku odlučili da tržištu podarimo moralnu dimenziju.

U kojim prilikama lažete?

Lažem proračunato, međutim moje laži nikada nisu usmerene na hvalisanje ili nekakvu opipljivu dobit. Samo dajem potvrdne odgovore, kada procenim da će me oni najlakše izvući iz glupih i nepotrebnih razgovora.

Šta Vam se ne dopada u Vašem fizičkom izgledu.

Fantastičan talenat da na sebe natovarim deset kilograma sala za samo dve ili tri nedelje. Uz to, brada mi raste retko i nejednako, pa ne mogu da je pustim ko čovek.

Koju osobu prezirete?

Organizovanu grupu smradova koja sebe naziva političkim ili nacionalnim liderima. Oni su raznjakali moje detinjstvo, moju mladost, a još uvek su tu oko nas, uticajniji nego ikad. Ne radi se ovde samo o ideološkom ili vrednosnom mimoilaženju, jednostavno: oni su stvar načinili vrlo ličnom. Da, prezirem ih.

Koju osobinu cenite kod muškarca?

Sposobnost da se osete zadovoljnim. Ne govorim o „zahvalnosti“, to je religijski, patetičan koncept. Ne verujem u postojanje bilo kakvog „urođenog duga“. Biti prosto zadovoljan mnogo je teže nego što to zvuči.

Koju osobinu cenite kod žene?

Isto tako. Ne pravim razlike ovog tipa.

Koje reči ili fraze koristite previše?

U govoru, to je naravno „gari“. U pisanoj formi, prate me nekakvi dosadni izrazi kao što su „koncept“, „konstrukcija“ i „metodologija“. I dosta psujem. Moja mama bi Vam rekla da preterano psujem.

Ko ili šta je ljubav Vašeg života?

Jedna kovrdžava devojčica iz Atine.

Kada i gde ste bili najsrećniji?

U kamionskim prikolicama na otvorenom putu. Uvek i svuda. Kad sam izgubljen u nepoznatom i onda se pojavi ta velika metalna šklopocija. Legnem na prljavo dno i gledam kako krošnje drveća (ili zvezde) promiču u suprotnom smeru.

Za kojim talentom žudite?

Bilo bi fino da znam da popravljam motore, da snimam dokumentarne filmove, da razumem poeziju ili matematiku, govorim kmerski, sviram bubnjeve.

Da možete da promenite jednu stvar kod sebe, šta bi to bilo?

Refleks za pesimizam i ironiju zamenio bih veštinom za pružanje emotivne podrške.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Ne znam. Stvarno mi ništa ne pada na pamet.

Da možete da birate, u kom obliku biste se vratili posle smrti?

Kao diskretni superheroj koji ima moć da bude nevidljiv, razgovara sa životinjama i mora da pojede sedam velikih pica dnevno da bi preživeo. Ako ne to, onda bih barem bio plavi kit koji zna da čita.

Gde biste najviše voleli da živite?

Ispašće da se žalim na tropsku, toplu, vlažnu, intimnu, prenaseljenu, visokofrekventnu Indoneziju, ali uvek sam zamišljao da živim na Severu, na mestima koja su prazna i hladna, čak sterilna i dosadna. Sanjam svakodnevicu u okruženju koje podseća na scenografiju iz islandskog filma „Of Horses and Men“.

Šta je Vaše najveće blago?

Usual suspects: zdravlje, ljubav, prijatelji, porodica… Među fizičkim predmetima, to je moja kolekcija od oko hiljadu pivskih flaša. One za mene istovremeno predstavljaju ličnu istoriju, utvrđenje opsesivnosti, kutiju sa suvenirima, album s fotografijama.

Šta smatrate najvećom bedom?

Možda ovde više priliči nekakva „velika ideja“, ali nažalost u životu sam video mnogo ljudi koji doslovno žive u bedi, materijalno. Roditelji koji ne mogu da nahrane i obuku svoju decu, da ih pošalju u školu, to je prava beda. Metafizika je sport privilegovanih, nešto kao golf.

Šta je Vaša omiljena zanimacija?

Kuvanje, knjige, filmovi, basket, bicikl. Na kompjuteru igram FIFA’99, ova igrica me vraća u tinejdžerski period. Muziku je radio Fatboy Slim, Zinedin Zidan još uvek ima kosu, a tackling skills Dejana Govedarice kotiraju se bolje nego kod Paola Maldinija ili Tonija Adamsa.

Koja Vaša osobina je najizraženija?

Cinizam. Tako bar kaže moja žena.

Šta najviše cenite kod prijatelja?

Geografski sam daleko od mnogo prijatelja i nije uvek lako održavati kontakt. Uvek me ohrabri rečenica jednog od najboljih među prijateljima: „Od kada to naše razumevanje podrazumeva bilo kakvu komunikaciju?“. Mislim da se tu negde krije odgovor na ovo pitanje.

Ko su Vaši omiljeni pisci?

U principu, omiljena mi je evropska književnost 20. veka, uz nekoliko autsajdera iz ranijih perioda i s drugih meridijana. Od poznatih tipova, to se pre svih Kafka, Kami, Dostojevski, Markes, Orvel, Hese, Beket, Čehov… Od živih autora čitam Barika, Lua, Kucija, Murakamija. Među onima koji govore ovim našim malim jezikom s puno imena, najviše bliskosti i polupanog šarma pronalazim čitajući Kiša i Selimovića.

Ko je Vaš književni heroj?

Uh, ima ih mnogo. Čovek iz Podzemlja je neverovatno moćan lik. Dopler je potpuni car. Volim Fabijana iz Kestnerove „Priče jednog moraliste“, Isaka iz Hamsunovog „Blagoslova zemlje“… Ne moraju to uopšte biti neke robusne književne figure, na poseban način mi je simpatična stara i senilna Ursula iz „Sto godina samoće“, majmun iz „Izveštaja za jednu akademiju“, onaj Sartrov epizodista iz „Mučnine“ koji knjige u biblioteci iznajmljuje po alfabetu, barem tuce ludaka koji se pojavljuju u romanima kao što su „City“ ili „Zamkovi gneva“.

Sa kojom istorijskom figurom možete da se poistovetite?

S Neznanim Junakom.

Ko su Vaši heroji u stvarnom životu?

Najveći heroj za mene je moj ćale, Steva. Ja ga zovem – Gari.

Nabrojte Vaša omiljena imena.

Lidija, Aleksandar, Duška, Uroš, Voja, Marina… Sve su ovo konkretna bića. Imena mi ne znače ništa, osim kao uzvici na koje će se neko odazvati.

Šta najviše mrzite?

Plastične kese, vizne režime, internet na mobilnom telefonu, šećer u kafi, „orjentisanost na detalje“, ksenofobiju, zubobolju, papuče japanke.

Za čime najviše žalite?

Ne žalim ni za čim. Uprskao sam naravno mnogo toga, ali žaliti za bilo čim je, naposletku, isto kao i piti bezalkoholno pivo – nema nikakvog efekta.

Kako biste voleli da umrete?

Uopšteno, želeo bih da se moj kraj ne pretvori u mrcvarenje, kako za mene lično tako i za meni bliske osobe. Da taj dan ne bude olakšanje, nego da komšije kažu kako sam mogao izgurati još koju godinu. Konkretno, nikako ne bih voleo da se udavim, to mi deluje nekako strašno.

Koja je Vaša ideja vodilja?

Živi i pusti druge da žive. Mnogo puta ponovljena, nimalo originalna rečenica. Možda zvuči potrošeno, isprazno, neokantovski, ali ja zaista ne znam kako drugačije možemo zamisliti miroljubivu koegzistenciju sedam milijardi egoističnih homosapijensa u jednoj političkoj zajednici, u jednom ekosistemu. Trudim se koliko mogu da poštujem tuđu autentičnost i tuđ prostor.

Danijelove knjige mogu se nabaviti u knjižarama “Vulkan” i “Delfi”, Centru urbane kulture “Imago” u Domu Sindikata (Dečanska 14, Beograd) i u art-caffe knjižari “Luča” u Zemunu (Bežanijska 9).

Bojana

Urednik at Anglozine
Master engleskog jezika i književnosti, istraživač u polju digitalnog marketinga.