Čovečanstvo se uzdiglo na krhotinama kostiju i pepela.

Svoje najcrnje grehe ostavili smo u talogu začeća, penjući se uz zidine ambisa vođeni neutaživom glađu za misterijama velikih visina, kao da tamo leži blagodet konačne spoznaje. Uspinjući se, zaboravili smo da gledamo ka dole, u rastući vodostaj fekalija odbačenih za nama i našim hirovitim pohodima. Mnogi s razlogom odlučuju da ne traće svoje vreme osvrćući se ka onome što nam je neshvatljivo i što je ispunjeno strahotama, dok su drugi tom mračnom neizvesnošću nepovratno privučeni, kao moljci plamenom.

Milan Kovačević, svakako jedan od moljaca, ispreda tkanja svojih pripovesti lebdeći nad rubom tog ponora. Ono što je za mnoge maglovita dimenzija ispunjena skeletima naših primalnih nagona i pomisli, za njega predstavlja poprište odgovora na pitanja koja pogrešno postavljamo. On ih traži u zapečaćenom sarkofagu koji leži u kolektivnoj podsvesti čovečanstva, a od kog skrećemo pogled ka varljivom nebeskom sjaju nad nama.

Jer taj je ponor ogledalo našeg sveta i u njemu prepoznajemo tek blede obrise onoga što nam je znano, razastrte među rascepinama u tkanju ispletenom od stvarnosti i iluzija u koje smo tako kadri da poverujemo. Iza tog ogledala žive, ili bolje rečeno – preživljavaju protagonisti Vragovesti, u kolažu izolovanih narativa, naizgled sasvim drugačije prirode i strukture, ali sjedinjeni oko one zajedničke niti kroz koju je pisac sproveo notu sopstvene percepcije stvarnosti i svojih najdubljih strahovanja.

U svetu romana, opšte gledajući – pisac je bog. Njegovoj se volji potčinjava sve ono što na stranicama zaživi, zadobije svest, formu ili smisao, te je svaki junak, bez obzira na svoje nedostatke podložan izbavljenju sled nemogućeg spleta okolnosti.

Kod Kovačevića to nije slučaj.

Akteri, čije ćemo preživljavanje prisno pratiti u svakoj od priča iz okteta kolekcije Vragovesti, potiču iz najrazličitijih društvenih stratuma, od klošara do visokih izvršnika u velikoj kompaniji. I svi su oni, naizgled, vođeni džepovima praznine unutar svojih uzaludnih života, u kojima se rađaju pitanja i potreba da se pronađu prikladni odgovori. Ali čitaocu će već nakon prve priče biti jasno da ovi akteri neće biti junaci, već unapred predodređene žrtve, odabrane da zaslepljene tumaraju ulicama lavirinta sazdanog u utrobi krvoločne, monstruozne sudbine koja nikoga ne ispušta pre nego što ga dobro sažvaće i, u tom mu prožduranju, pokaže značenje patnje.

Slika: Kreirao AI alatom Dancer of Nocturna

U svojim pričama, Kovačević ne traga za glamurom srećnih narativa ili žarom visoko-oktanske akcije, već se ustremljuje ka onome što većina modernih pisaca izbegava poput rupe na autoputu. Dok se njegove kolege uspinju da svojim junacima udele bar nekakvo iskupljenje, okajanje, ili makar prosvetljenje, Kovačević se ne ustručava da svoje protagoniste podvrgava najokrutnijem tretmanu, primoravajući ih da skupa trče oko ivice ponora, te da plešu u tragičnoj simfoniji koja je brižljivo iskomponovana tako da se okonča njihovim nepovratnim survavanjem u bezdan.

Ali, poput svake kompozicije i Kovačevićevi su narativi sazdani od serije pažljivo odmerenih taktova, koji se, poput otkucaja usplahirenog srca, ubrzavaju kako se stranice gomilaju, a tragedija ispisana na njima privodi glasnom krešendu.

Ovi su nam protagonisti servirani u zabravljenim kavezima unapred za njih spravljenih nad grotlom ponora, gde jedino možemo nemo da posmatramo kako čekrci sudbine polako odmotavaju poslednje žile koje ih vezuju za tkivo materijalne stvarnosti. Oni su hodočanici, učesnici u grozomornom obredu čija je svrha da se utaži naša radoznalost te da se pođe tragom odgovora na pitanja koja nemamo običaj da postavljamo naglas.

            Koja je granica između života i smrti, ludila i trezvenosti? Da li ona zaista postoji?

I dok se kavezi sa žrtvenicima polako otpuštaju u uskomešani vrtlog crne materije, tamo gde žive i sjedinjuju se jata svih naših fobija, jedino što ostaje da nadživi tamu njihovi su vapaji i vrisci. Iz njih ćemo, može biti, doznati tek ponešto o truloj pomrčini koja leži u dubokim provalijama naše podsvesti. U njihovom ćemo samrtnom ropcu, pored gnušanja i užasavanja, otkriti i zrno zadovoljenja – čak i utehe,u saznanju da je ona surova, prodžrljiva sudbina koja je na te nesrećnike nasrnula, sada zaokupljena glodanjem njihovih duša i od nas zato daleka. Dok isčitavamo stranice, osećamo se bezbedno u našim dokonim, lagodnim životima.

Iz ovog razloga Kovačević razotkriva svoje pravo poznavanje straha.

Van svake spekulacije, Vragovesti potiču iz mnogočlane porodice horora. Međutim, horor, čiji su nagoveštaji u obliku strahotnog prisenka prisutni već u prvim rečenicama svake od priča, ukazuje se tek kao počasni gost, a Kovačević nam uspešno prikazuje jedno od njegovih lica. Uz njega, mi otkrivamo onaj iskonski strah, onu sirovu rudu koju pisac uspešno izvlači iz kopova najdubljih podzemnih nalazišta, dubljih i od onoga što se na mapama poznate pseudo-psihologije nalazi.

Mnogi su to pokušali da učine pre njega. Njegova proza neizbežno je čedo sumornih misli i zapisa koje su proizveli Lavkraft ili Po, a u modernoj epohi Barker ili Karpenter. Međutim, iako njegove priče imaju bar jednog zajedničkog roditelja sa delima ovih pisaca, a pogotovo sa lovkraftovskom idejom o ništavnosti ljudskog roda, postoje suptilne oprečnosti koje se u Kovačevićevom narativu jasno mogu naslutiti. Na primer, okosnica lovkraftovskog horora jeste da je ljudska rasa samo jedna beznačajna izraslina na beskonačnom tkivu univerzuma, te da je ono što leži iznad nas toliko uzvišeno i svemoćno, da i sama pomisao na to može naterati naš mozak da proključa i pretvori u kašu sve ono što nas čini razumnim bićima. Kovačević, međutim, odabira drugu interpretaciju. I kod njega je zlo jedan sveprisutni entitet, neuhvatljiv i deformisan do te mere da ga je nemoguće prepoznati i opisati pre nego što nam se sasvim zavuče pod kožu. Ali kod Kovačevića, za razliku od Lovkrafta, taj imaterijum ludila i užasa ne potiče iz prostora iznad naših glava, na nebeskom svodu koji se svakoga trenutka može sručiti na nas, već se nalazi tamo gde je oduvek i bio – unutar svakog od nas.

Strah smo mi sami. On je deo nas koliko smo i mi deo njega. On sve ono što o svetu ne znamo i upravo u tom našem neznanju leži ona nota bojazni koju su mnogi pokušali da protumače i uklope u muziku svojih izvođenja.

Slika: Kreirao AI alatom Dancer of Nocturna

Mnogi su gledali u lice straha i svaki je u njemu tražio odgovor.

Kovačević, kao jedan od njih, nudi nam svoje priče kao pokazatelj jednog dela te nedokučive doktrine koja je u naše skelete uklesana još od vremena kada smo naučili da razaznajemo svetlost od tame. Jer ta doktrina je slojevita, nedostižna i opojna, predmet naših opsesija i fantazija, mahuna zastrvena mnogobrojnim ljuskama koje uklanja i odbacuje, dok se ispod njih ukazuju tek delovi te crne mijazme koja svoju formu preuzima prema onome što zaposeda mračne kutove naše lucidnosti.

Priče u Vragovestima pokušaji su da se zađe u svet košmara i iz njega izvuče znanje potrebno za razumevanje esencije tog iskonskog poriva koji živi u svima nama. Poput prvih kamera koje su u vreme sub-atomske revolucije početkom četrdesetih godina prošlog veka pokušavale da zarobe jezgro užasa koji je atomska bomba, tako su i Kovačevićeve priče odbljesci na izbledelom negativu, izdrobljeni mozaik grozota, nasilja i patnje, čija se celina ne može u potpunosti sagledati, izuzev tanušnih nagoveštaja utkanih u pokrivku reči koja je maska na njegovom licu.

Unutar Vragovesti, pored protagonista, i čitaoci su pretvoreni u učesnike, u publiku u visokim ložama koja sa bezbedne daljine gleda patnju i posrnuće tih žrtvovanih duša. Ipak, čitajući Kovačevićeve priče, ne možemo da se ne zapitamo da li je taj naš osećaj nedodirljivosti puka fantazija i mahinacija izvitoperenog uma i da li je ta obskurna dimenzija zaista izložena pred nama samo radi provokacije naših skrivenih pomisli i poriva… Nismo li svi mi odavno potonuli u svet očaja i beznađa, zaboravivši svetlost iz koje smo postali i visine na kojima smo bdeli pre nego što smo se u jednom prećutanom kataklizmičnom trenutku, kao kolektiv, sunovratili u ponor…

Nikola Dobran

Kolega – Posmatrač Ponora