Odnos junak-prostor u „Velikim očekivanjima“ i „Padu kuće Ašera“

Kuća često pruža sliku svog stanara, a ta slika je u najvećem broju slučajeva svesno izgrađena. Nametljivo skupi predmeti ostavljaju utisak osobe koja želi da ljudi o njoj imaju visoko mišljenje, ali odsustvo ovakvih predmeta ne mora značiti siromaštvo, već može predstavljati osobu koja je praktična, ili prosto skromna. Prostor u kojem neko boravi može oslikavati i njegova osećanja. Tamne, neuredne prostorije mogu biti odraz unutrašnjeg nemira ili tuge, dok svetle, uređene sobe mogu odavati utisak vedre, skladne osobe.

Prva pomisao na porodični dom svakako izaziva toplinu, osećaj sigurnosti i sreće, ali to ne mora uvek biti slučaj. Postoje slučajevi u kojima kuća u kojoj se živi postaje tamnica, kada njeni ukućani svesno ili nesvesno postaju njeni zatvorenici. Tema ovog rada obuhvatiće dva takva slučaja poznata u svetskoj književnosti: gospođicu Havišam iz Velikih očekivanja Čarlsa Dikensa i Roderika Ašera iz Pada kuće Ašer Edgara Alana Poa.

Jedan od metoda karakterizacije u književnosti je upravo karakterizacija pomoću prostora koji okružuje junaka. U studijama o karakterizaciji često susrećemo gospođicu Havišam kao primer u kojem okolina definiše junaka, međutim to nije njen slučaj. Istina je da predmeti u prostorijama u kojima gospođica Havišam boravi imaju simbolično značenje u vezi sa njenim identitetom, ali stanje njenih odaja je proizvod njene izričite odluke da se život zamrzne onog dana kada joj je srce slomljeno. Kao što je već rečeno, prostor u kojem boravimo može biti odraz naših emocija i stanja duha, a slučaj kuće Satis je jedna od krajnosti takve refleksije.

Zaustavljeni sat simboliše njen neuspeh da prevaziđe dan kada ju je verenik napustio, a požutelost ukazuje na nekadašnju raskoš. Do ovoga, međutim, nije došlo nekim fantastičnim događajem kakve srećemo u bajkama. Sat je zaustavljen čovekovom rukom kako bi naglasio njenu bezvoljnost da nastavi sa životom. Kazaljke na satu jesu jedina stvar koju je ljudska ruka dotakla od onog dana kada je večita mlada započela svoje psihičko vegetiranje. Sve ostalo u njenom domu je ostalo na istom mestu na kom se našlo kada je gospođica Havišam saznala za pogubnu vest. Moglo bi se pomisliti da kuća Satis oblikuje lik gospođice Havišam izolujući je od sveta, ali njena izolacija je namerna.

Neobično vegetiranje kuće Satis prouzrokovalo je pismo o otkazanom venčanju koje je, umesto mladoženje, stiglo neposredno pred početak ceremonije. Gospođica Havišam je to pismo primila u 08:40, kada se oblačila za venčanje i u taj čas i minut docnije je zaustavila sve svoje časovnike. Kada se oporavila od teške bolesti koju je prebolevala, opustošila je celu kuću i otada više nije videla svetlost dana . [1]

Gillian-Anderson-as-Miss--011
FOTO: Gardijan

Takvo ponašanje, međutim, nije posledica nekakvog nervnog rastrojstva ili teškog poremećaja uma. Ona ne pokazuje simptome apatije ili depresije, već opsesivne želje za osvetom koju sprovodi svojom izolacijom i oblikovanjem Estele, devojke koju je usvojila, u sredstvo za lomljenje muških srca. Kao takva, večita nevesta ne izaziva saosećanje, sažaljenje, niti ostavlja utisak bespomoćne žene, ona u ljudima izaziva jezu, neretko i strah. Sve što gospođica Havišam radi je sasvim svesno, čak proračunato.

Primetio sam da je gđica Havišam spustila dragi kamen tačno na mesto sa kojega ga je podigla.[…] pogledah opet u toaletni sto i videh da cipela na njemu, nekad bela, sada žuta, nije nikad nošena. Pogledah dole na nogu bez cipele, i videh da je svilena čarapa na njoj, nekad bela, sad žuta, gaženjem iscepana u dronjke. Bez ovog zaustavljanja svega, ovog nepomičnog stajanja svih bledih istrulelih predmeta, čak ni uvenula venčana haljina na usahlom telu ne bi mogla izgledati tako slična mrtvačkoj odeći, niti dugi veo tako sličan pokrovu. [2]

Pripovedačevo insistiranje na nekadašnjoj belini svadbenih predmeta u sobi ima veliki udeo u stvaranju zagrobne atmosfere kuće Satis. Ona više nema uobičajene osobenosti doma, gospođica Havišam ju je pretvorila u muzej, u spomenik jednoj neostvarenoj ljubavi, nepravdi koja je nanesena mladoj zaljubljenoj ženi. Čak i njeno ime [3] svedoči o tome:

Njeno drugo ime bilo je Satis; što na grčkom, ili latinskom, ili jevrejskom, ili na sva ta tri jezika, a to je meni svejedno, znači dovoljno.“ […] „To je značilo, kad je dato ovoj kući, da onome koji je bude imao, neće trebati ništa drugo. [4]

Kuća Satis nije nehajno zapuštena, već je, moglo bi se reći, namerno uređena tako da svedoči o njenom neuspehu, a Estela, od gospođice Havišam tretirana kao umetničko delo, jeste kulminacija jednog apsurdnog plana. Posle teške bolesti koju je preležala, njen um je bio usmeren samo na jednu stvar – na osvetu muškom rodu. Taj plan je ispreden do tančina, od trenutka kada je ustala iz kreveta, do trenutka kada će je u njega zauvek položiti: „Kada uništenje bude potpuno,“ reče ona, bleda kao smrt, „i kada me polože mrtvu, u venčanoj haljini na svadbenu trpezu – što će biti učinjeno i čime će se upotpuniti njegovo prokletstvo[…]“ . [5]

Primer gospođice Havišam nije uobičajeno uređenje prostora prema karakteru stanara, već njegova krajnost. Sa druge strane, u slučaju porodice Ašer, kuća je ta koja „uređuje“ karakter svojih stanara, čineći ih svojim marionetama, objektom, stapajući ih tako u svoj enterijer.

Gotska kultura je sa sobom donela motiv uklete kuće – motiv koji će postati veoma popularan u modernoj fikciji. Ponekad je takva kuća naseljena avetima, demonima ili čudovištima, dok je u nekim slučajevima obuzeta crnom magijom ili neobjašnjivim silama. Takve kuće kontrolišu umove svojih stanara i često ih pretvaraju u svoje sluge, dovode ih do ludila ili do samouništenja. Jedna od takvih kuća je upravo i kuća Ašer, iz Poove pripovetke Pad kuće Ašera, po kojoj likovi ne mogu slobodno da se kreću i delaju, te ona tako dobija monstruozni karakter, gotski mastermind koji manipuliše umovima svojih stanara.

Prezime Ašer poseduje nekoliko značenja značajnih za priču. Zbog duge loze ove porodice i sama kuća prisvaja ime Ašer, te tako i sama na neki način postaje njen deo, njen član.

Taj nedostatak – zaključio sam razmišljajući o savršenom skladu između karaktera poseda i poslovičkog karaktera te porodice i mozgajući o uticaju koji je tokom dugih stoleća jedno moglo da vrši na drugo – taj nedostatak sporednih grana možda, i, sledstveno tome, stalno prenošenje imanja i imena od oca na sina poistovetilo je vremenom oba ta pojma do te mere da se prvobitni naziv imanja utopio u čudno i dvosmisleno ime „Kuća Ušera“ – ime koje je, izgleda, u glavama seljaka koji su ga upotrebljavali obuhvatalo i porodicu i porodični dom . [6]

Engleski glagol usher označava nekakvo uvođenje, što kući daje dodatnu gotsku simboliku inicijatora, onoga ko uvodi osobe u nešto strano, tuđe, a zatim manipuliše njihovim umovima. Ovakvo viđenje kuće Ašer potvrđujue Roderikova tvrdnja da je njegova neobična bolest povezana sa samom kućom, ali i pripovedačeva zapažanja o neobjašnjivoj atmosferi oko imanja:

Toliko sam bio raspalio svoju maštu da sam zaista poverovao kako oko cele kuće i imanja lebdi neka atmofsera svojstvena njima i njihovoj neposrednoj okolini […] neko kužno i tajanstveno isparenje, turobno, tromo, jedva primetno i olovne boje. [7]

Roderik Ašer je čovek avetinjskog izgleda sa neobičnom nervnom razdraženošću, dok njegova sestra boluje od čak i stručnjacima neobjašnjive bolesti. Prve pripovedačeve sumnje da kuća može imati veze sa njihovim stanjima se potvrđuje Roderikovom pričom o prirodi svoje bolesti, koju tumači kao naslednu i neizlečivu, a koja se, po mišljenju pripovedača, ispoljava i opsesivnim strahom od kuće u kojoj stanuje.

On je bio okovan izvesnim sujevernim utiscima u vezi sa kućom u kojoj je stanovao,a iz koje se već godinama nikad nije usudio da izađe – u vezi s nekim uticajem čiju je tobožnju moć objašnjavao tako maglovitim izrazima da ih ne mogu ponoviti, nekim uticajem koji su izvesne osobenosti u samom obliku i građi njegovog porodičnog doma, usled duge patnje (reče on), zadobile u odnosu na njegov duh, dejstvo koje je spoljašnji izgled svih zidova i tornjeva i mračnog ribnjaka, u kojem su se svi oni ogledali, vremenom izvršio na celo njegovo biće [8]

Iako se najpre može učiniti kao buncanje jednog ludaka, Roderikovo uverenje o uticaju starog zdanja na njegovu porodicu ga je toliko okupiralo da je počeo vršiti istraživanja koja je pripovedaču izložio sasvim racionalno i mirno: Dokaz osetljivosti može se videti […] u postepenom ali sigurnom zgušnjavanju sopstvene atmosfere oko vode i zidova. Dejstvo toga, dodade on, ispoljava se u nemom, ali nesnosnom i strašnom uticaju koji je kroz stoleća uobličavao sudbine njegove porodice i učinio njega onakvim kakvim ga sada vidim – kakav i jeste . [9]

Čak i pored svih ovih pseudoteorija, čitalac ne dobija nikakvo konačno objašenjenje uticaja misteriozne kuće Ašer na njene stanare i jedini svedok bilo kakvog mističnog oblikovanja porodice jeste nervno rastrojeni čovek, koji čak nije u stanju ni da proceni da li mu je sestra zaista mrtva, a kamo li da daje metafizička objašnjenja. Dugogodišnja zatvorenost u kući može stvoriti mnogobrojne fobije ili pomućenu svest i naterati čoveka na iracionalno ponašanje i razmišljanje. Shodno posebno tmurnoj atmosferi koja vlada u domu, nije čudno ni to što pripovedač poprima Roderikove paranoične osobine, a samim tim i čitalac. Stoga kulminacija, rušenje kuće Ašer i konačni prekid loze Ašerovih može delovati kao fantastičan događaj: umiranjem poslednjeg izdanka loze kuća gubi svoj smisao, pa se ruši i tako svoje stanare uvlači u sebe, gde im je i mesto, štiteći ih na taj način od spoljašnjeg uticaja – od mogućeg uticaja pripovedača.

e7ce7dbf7937ae6169a621f6b4058241_4397
FOTO: AVForums

Ovakvo tumačenje urušavanja kuće Ašer je moguće, ali treba imati na umu detalj koji nam pripovedač iznosi na početku priče: jedva primetnu pukotinu u zidu. Po u svojim pričama često pruža logično obrazloženje događaja koji se u prvi mah čine neobjašnjivim. Iako pukotina može da bude racionalno objašnjenje pada, a ludilo razlog za Roderikov strah od kuće, ovakav završetak priče, shodno tradiciji na koju se oslanja, može se čitati i obratno. S obzirom na to da pripovedač napušta kuću ne znajući da li su Ašerovi zaista mrtvi i da se kuća tek potom ruši, možemo pustiti mašti na volju i pretpostaviti da je pukotina u zidu okidač koji izaziva katastrofu – Roderikovu promenu, bolest Madeline i na kraju, sam pad kuće [10] . Tako bi kuća zadržala svoju ulogu gotskog manipulatora i zauvek odredila sudbinu onih koji u njoj žive. Jedna neprimetna pukotina u zidu ne bi bila dovoljna da opravda teatralan pad kuće kakav nam pruža narator, ukoliko ona sama nema simbolično značenje:

Dok sam posmatrao, pukotina se naglo širila, svom žestinom navali vihor, čitav kolut Zemljinog satelita prsnu odjednom pred mojim očima, mozak mi se zavrte kad videh kako se moćni zidovi ruše i raspadaju, čula se duga buka poput buke hiljade vodopada – i duboki i baroviti ribnjak pred mojim nogama zaklopi se tmurno i nemo nad ruševinama kuće Ašera .[11]

Interesantno je da i kuća Ašer i kuća Satis završavaju rušenjem, posle ili u vreme smrti svojih stanara. Takav ishod nije neobičan, ako se u obzir uzme funkcija koju kuće imaju u ovim delima. Kao i kuća Ašer, i kuća Satis gubi svoju svrhu smrću gospođice Havišam: ona je deo izopačenog plana poremećene individue, koja se pred kraj svog života kaje zbog apsurdnih namera, pa bi tako njeno rušenje moglo označavati dopunu njenog pokajanja i brisanje svega iza čega je stajala više od dve decenije.

Savremena naratologija poznaje dva tipa konstituisanja fizičke okoline junaka u književnom delu. Pre svega, kao što je pokazano na primerima kuće Ašer i kuće Satis, prostorni izgled sveta može biti stvoren od strane čoveka (kao što je slučaj sa kućom Satis) ili on sam može aktivno formirati čoveka koji je u njega uronjen [12] (kao što je slučaj sa kućom Ašer). Shodno tome, odnosi između junaka i prostora se mogu konstruisati pricipom metonimije ili principom analogije.

Spoljašnji izgled junaka često se koristi da uputi na neke njegove osobine. Pri tom treba razlikovati one spoljašnje crte za koje se se smatra da lik na njih nema uticaja (kao što su visina, oblik lica i slično) i one na koje on, bar delimično, ima uticaja (kao što su frizura i odeća). Kao i u slučaju spoljašnjeg izgleda i prostor može biti povezan sa junakom nekom kauzalnom vezom – tada je reč o fizičkom prostoru koji se koristi kao metonimija koja sugeriše na određene osobine lika [13] . Tako je fizičko stanje kuće Satis metonimija duševnog stanja gospođice Havišam.

Drugi tip povezanosti jeste povezivanje putem analogije, mada se ona često može pomešati sa metonimijskim principom. Tako se i objašnjenje veze između porodice Ašer i njihove kuće može kauzalno objasniti – Roderik Ašer je rastrojen zbog mističnog uticaja kuće, ali ta kauzalna veza prosto nije dovoljno jaka: ne možemo uzrok nečijeg ludila tražiti u takozvanim nečistim silama [14] . Analogija je, sa druge strane, čisto tekstualna veza, nezavisna od kauzalnosti u priči. Kada kauzalnost nije dovoljno snažna, ili prosto ne postoji, povezanost elemenata u priči postaje čista analogija [15] . Analogija je tako, dopuna karakterizaciji. Siv i turoban pejzaž, na primer, nije sam po sebi dovoljan da ukaže na pesimizam nekog lika, ali on može pojačati čitaočevu recepciju te osobine ako je ona već otkrivena postupcima, govorom ili spoljašnjim izgledom lika [16] . Tako turobno imanje Ašera samo naglašava njegovu depresivnu i rastrojenu pojavu koja je izražena njegovim izgledom i delanjem.

Prostor u kojem osoba obitava svakako je u vezi sa tom osobom, bila ta povezanost metonimijska ili analogijska. Da li se naš karakter gradi pod uticajem prostorija ili se naše osobine uočavaju u modeliranju prostora, stvar je slučaja. Svetska književnost se mnogo puta susretala sa ovakvim, tematizovanim prostorima koji su pomagali izgradnju likova ili njihovo stacioniranje u delu. Prostrane palate, drhtave kolibe ili ciganske čerge, nevažno je u kakvim uslovima junak živi – fizički prostor oko njega će nam uvek isticati njegove karakterne crte ili nam makar saopštiti neke najšire informacije koje se tiču društvenog staleža, novčanih prihoda i ostalih materijalnih vrednosti.

1. Dikens Čarls, Velika očekivanja, Prosveta, Beograd, 1951, str. 199.
2. Dikens, Ibid, str. 67.
3. Satis, izvedeno od engleskog glagola to satisfy, odn. zadovoljiti.
4. Dikens, Ibid, str. 63.
5. Ibid, str. 99.
6. Po Edgar Alan, „Pad kuće Ušera“, Sabrane priče i pesme, Rad, Beograd, 2006, str. 274.
7. Ibid.
8. Ibid, str. 278.
9. Ibid, str. 282-283.
10. Pad kuće Ašer bi u ovakvom tumačenju takođe mogao imati funkciju zaštite stanara od spoljašnosti.
11. Po, Ibid, str. 290.
12. Lotman Jurij, Semiofera, Svetovi, Novi Sad, 2004, str. 317.
13. Rimon-Kenan Šlomit, Narativna proza, prev. Aleksandar Stević, rukopis u biblioteci Katedre za Opštu književnost i teorije književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, str. 40.
14. Šlomit navodi slučajeve sujeverja, naročitno prisutne u srednjem veku, koje su u narodu podrazumevale kauzalnost, kao što je verovanje u uzročno-posledične veze između poremećaja u ljudskom svetu i preokreta u prirodi.
15. Rimon-Kenan Šlomit, Ibid, str. 40.
16. Ibid.

Literatura:
1. Bal Mike, Naratologija, Narodna knjiga, Beograd, 2000.
2. Dikens Čarls, Velika očekivanja, Prosveta, Beograd, 1951.
3. Lotman Jurij, Semiofera, Svetovi, Novi Sad, 2004.
4. Po Edgar Alan, „Pad kuće Ušera“, Sabrane priče i pesme, Rad, Beograd, 2006.
5. Rimon-Kenan Šlomit, Narativna proza, prev. Aleksandar Stević, rukopis u biblioteci Katedre za Opštu književnost i teorije književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.

Članak je prvobitno objavljen u Libartesu.

Sandra Bakić Topalović autor je književnog bloga Stsh’s Book Corner, koji se izdvojio u moru srpske blogovske scene po zanimljivim i kvalitetnim člancima. Sandra je diplomirala Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a od 2014. godine nosi naziv master komunikolog.

Milica

Milica

Milica je englesko-srpski prevodilac i masterski student engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Kontakt: LinkedIn https://rs.linkedin.com/in/milica-dragićević-353a95ab
Milica

Latest posts by Milica (see all)