Odbrana Ruždija

Salman Ruždi, Britanac poreklom iz Indije, status jednog od najvećih savremenih književnika dostigao je nakon objave romana „Deca ponoći“ 1987. godine, za koji je dobio i prestižnu Bukerovu nagradu. Iako u književnim krugovima dobro poznat po veštini umetničkog izraza, u širim, ne-književnim krugovima, njegovo ime često odzvanja kontroverzom zbog koje je bio u žiži javnosti više od jedne decenije.

Naime, njegov roman „Satanski stihovi“, koji naslovom, ali i sadržinom, aludira na niz kontroverznih stihova za koje se veruje da su nekada predstavljali deo Kurana, a koji su kasnije izbačeni zbog svoje jeretičke prirode, ubrzo po objavljivanju propraćen je osudom islamskog vođe. Fatva na koju je Ajatola Homeini, iranski revolucionarni vođa, osudio Ruždija nametnula je svakom islamskom verniku svetu dužnost da književnika zbog jeresi ubije.

Tako je Ruždi primoran na život pod punom policijskom prismotrom, svakog dana, više od 10 godina života. Taj period, iako sigurno neizmerno težak za književnika, istovremeno ga je postavio u središte svetske umetničke scene kao glasnogovornika zemalja Trećeg sveta i jednog od najvećih zagovarača slobode govora.

Pet godina nakon izricanja osude, kada je sav njen užas postao jasan široj javnosti, grupa vodećih savremenih američkih pisaca sjedinila se u borbi za podizanje svesti o patnjama Salmana Ruždija. 1994. godine Don Delilo i Pol Oster sastavljaju apel ljudima širom sveta da za Ruždija učine ono što mogu.2743482410

Odbrana Ruždija

Pol Oster i Don Delilo

14. februara 1989. godine, verski vođa jedna zemlje proglasio je smrtnu presudu nad građaninom druge zemlje. Pet godina nakon toga, Salman Ruždi je i dalje čovek bez stalne adrese. Roman koji je izazvao smrtnu presudu, „Satanski stihovi“, i dalje je dostupan u knjižarama i bibliotekama širom Sjedinjenih Država i mnogih drugih zemalja. Ali Ruždi se krije, i dalje piše skoro svaki dan, ponekad se pojavi u javnosti – ali i dalje živi pod pretnjom, kao da je obeležen užarenim slovom „X“ na grudima i leđima. Njegov roman je kulturni ep, kao što je i ova kontroverza. Ona obuhvata bes britanskih imigranata iz Pakistana, Indije, i drugih zemalja. Snažno utiče na američku tradiciju slobodnog izražavanja. Obuhvata nerede i spaljivanja knjiga. Uključuje mule, predsednike, demonstrante, diplomate – i ubijenog japanskog prevodioca, Hitošija Igarašija. I povezana je sa neprekidnim uticajem svetskog Islama na svest Zapada.

Sada se svet smanjio oko ovog čoveka. Udaljen je od ljudi koji su hranili njegova dela i odsečen je od same teksture spontanog života, žamora glasova i zvukova, proizvoljnih scena koje predstavljaju onaj jedini luksuz koji su pisci smatrali da mogu uzeti zdravo za gotovo.

To više nije slučaj.

Živ je, da, ali princip slobodnog izražavanja, demokratski uzvik, mnogo je tiši nego što je bio pre pet godina – pre nego što je smrtna presuda zategla veze između jezika i religijske dogme.

Ruždi je postao glasnik između čitalaca i pisaca, u pravom smislu te reči. Podseća nas sve koliko je ova saradnja osetljiva i dragocena, koliko duboko zavisi od pojedinačnog mišljenja i slobodnog izbora. Svaka knjiga nosi teret moguće uvrede. Ali postoji intimni ugovor između dvoje učesnika, zajednički napor koji čine mozak i srce, koji stvara prostor za razlike u mišljenju i koji buja od mogućnosti za razumevanje i mirenje.

To je mesto na kojem duh Ruždija živi, u uzanom prolazu između pisca koji radi u samoći i čitaoca čiji je životni prsotor, ili klupa u parku, ili sedište u avionu „mala soba književnosti“ – da upotrebimo Ruždijev izraz – mesto koje neće u potpunosti biti otvoreno sve dok svi obeleženi pisci iznova ne postanu slobodni ljudi.

Šta možemo da učinimo? Možemo da mislimo o njemu. Da pokušamo da zamislimo njegov život. Da ga upišemo u svoje misli kao da je najneverovatnija vrsta fikcije.

I možemo da se nadamo da će naša vlada, kao i druge, izvršiti pritisak dovoljan da se Salman Ruždi – i svi drugi ugroženi pisci – vrate u svet. U svet njegov, i naš. Više nego ikada je to jedno isto mesto, gde se senka pruža tamo gde je nekada stajao čovek.

rushdie_pamphlet

Preuzeto sa: http://perival.com/delillo/rushdie_defense.html

Andrea

Andrea

Urednik, suosnivač, autor at Anglozine
Doktorantkinja jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, honorani prevodilac, pisac kratkih priča.
Andrea