O stravi, prevođenju i čitanju: Klub knjige i umetnosti Gavran

Prošle godine srpskoj čitalačkoj publici po prvi put je predstavljen prevod Kralja u žutom Roberta V. Čejmbersa, u izdanju Gavrana, mladog kluba knjige i umetnosti iz Smedereva, koji je obradovao mnoge ljubitelje žanra strave i užasa, kao i one koje će to tek da postanu. Već svojim prvim izdanjem, Gavran je pokazao kako se pristupa jednom prevodilačkom i izdavačkom projektu, nametnuvši se kao ozbiljan, kreativan, talentovan i mlad tim čija buduća izdanja s nestrpljenem mnogi očekuju. Nedavno su obelodanili i svoj ovogodišnji naslov, prevod poeme Grob Roberta Blera, koje će uskoro ugledati svetlost na policama knjižara. Anglozine je imao priliku da porazgovara sa Aleksandrom Rajković i Milenom Dasukidis o književnosti, prevođenju, i naravno Pou.

2_24-600x260

 

  • Kada i kako nastaje Gavran? Ko su Gavranovi članovi? 

Aleksandra: Situacija u izdavaštvu kod nas nije sjajna. Knjiga se sve više tretira kao proizvod. Izdavaštvo je prestalo da bude zanat i postalo industrija. U takvom sistemu postalo je neophodno praviti kompromise sa onim što je najvažnije, a to je kvalitet prevoda i samog izdanja, jer tako nalažu zakoni tržišta.Takođe, neka dela nikada neće biti objavljena jer se ne smatraju dovoljno „komercijalnim“. Iz iskustava koja smo imali sa nekim domaćim izdavačima zaključili smo da to nije način na koji želimo da radimo. Mi smatramo da knjiga zaslužuje više poštovanja i bolji tretman. Ne želimo da nas uslovljava tržište. Ne želimo da pravimo kompromise. Tako nastaje Gavran: iz naše želje da ono što umemo da radimo – radimo onako kako smatramo da treba, da se svakom izdanju posveti pažnja kakvu zaslužuje. Članovi Gavrana su mladi ljudi koji su obrazovani i stručni u svojim oblastima – prevodioci i teoretičari književnosti, lektori, dizajneri… Na ovaj način želimo da svoja teorijska i praktična znanja upotrebimo da čitalačkoj publici predstavimo neka dela za koja smatramo da su nepravedno zanemarena, na način na koji ona to zaslužuju.

  • Zašto baš Gavran, naziremo li možda neki uticaj Edgara Poa? 

Milena: Naravno. Poov Gavran je uspeo da se izdigne do nivoa tolike prepoznatljivosti, i da se tako elegantno infiltrira u popularnu kulturu, da je postao više od „oreola besmrtnosti“ za svog autora – postao je amblem celokupne „mračne književnosti“, ali i književnosti uopšte u smislu nečega što predstavlja znanje, čuva to znanje i traje zauvek. Gavran je ljudima uvek bio fascinantan – otuda tolika prisutnost ove ptice u mnogim mitologijama i tradicijama – i gotovo svuda se vezuje za iste predstave: loš predznak, smrt, veza sa onim svetom i tako dalje. To je ptica koju je sama priroda obdarila neobičnom, zastrašujućom lepotom i isto toliko neobičnom i zastrašujućom inteligencijom. Međutim, u Poovoj prelepoj pesmi su svi ovi motivi i osobine dobili umetničko uobličenje, i samim tim je pojam Gavrana postao zdenac koji se neprekidno dopunjava novim značenjima. A sva ta značenja i dalje orbitiraju oko ideje lepe reči koja prenosi znanje o mnogim stvarima, pa i onim strašnim – to je upravo ono što književna umetnost jeste. Recimo da smo tu pronašli vezu i razlog da se identifikujemo sa idejama koje pomisao na ovu pticu pobuđuje, u obliku u kom je Po ovekovečio Gavrana.

kralj_u_zutom_naslovna

  • Zašto ste se odlučili za prevođenje i izdavanje upravo Kralja u žutom

Aleksandra: Svi mi stalno istražujemo i iščitavamo dela koja bi mogla da budu zanimljiva za predstavljanje našoj publici, tako da u svakom trenutku imamo nešto kao spisak potencijalnih budućih izdanja. Tako smo u jednom trenutku naišli i na „Kralja u žutom“, pročitali ga i veoma nam se dopao, pa smo ga stavili na spisak. Tada je izašla serija „Pravi detektiv“ koja svoj zaplet temelji na nekim motivima preuzetim iz ove zbirke priča. Time je pažnja javnosti skrenuta na ovu, dotada pomalo zaboravljenu knjigu. Smatrali smo da je to pravi trenutak da joj se posvetimo i tako ljudima pružimo mogućnost da je pročitaju na svom jeziku. Istovremeno, to što je za nju postojalo interesovanje publike pružilo nam je mogućnost da već prvim izdanjem dopremo do nešto šireg kruga čitalaca i predstavimo im svoj rad. Treba, međutim, naglasiti da serija nije ekranizacija knjige niti je „Kralj u žutom“ ključ za tumačenje „Pravog detektiva“; on ima svoju sopstvenu umetničku vrednost i svakako zaslužuje da ga pročitaju i oni koji nisu gledali seriju. Motiv knjige u knjizi, uklete knjige koja čitaoce tera u ludilo ili smrt, sam po sebi je intrigantan, a Čejmbers u obradi tog motiva spaja tradiciju 19. veka i samih početaka horora sa onim što je horor u 20. veku, u svom najsavremenijem i najpopularnijem obliku, ili, kao što neko reče, „’Kralj u žutom’ predstavlja most između Edgara Alana Poa i Stivena Kinga.“

  • Kako je tekao sam proces prevođenja, lektorisanja i priređivanja? 

Milena: Dugo i mukotrpno. Pošto je Kralj u žutom zbirka od deset priča, nas troje – Aleksandra, Mihajlo i ja – podelili smo tekst manje-više „na ravne časti“ kako bismo bili ekonomičniji. Kad je prva verzija bila gotova, unakrsno smo čitali prevode i doterivali ih još malo pre lekture. Potom je naša lektorka dvaput prešla ceo tekst, a između njena dva čitanja mi smo dodatno radili na samom prevodu. Nisam više sigurna, ali rekla bih da je čitava knjiga prošla kroz najmanje još dva čitanja pre nego što je otišla na prelom, dok smo u gotovom prelomu proveravali neke stvari namenski. Sve u svemu, možemo slobodno da kažemo da se na tekstu ove knjige radilo zaista mnogo i ozbiljno, i rezultati toga su vidljivi. Veoma smo zadovoljni oblikom koji je Kralj u žutom na kraju dobio i sa sigurnošću možemo da kažemo da će svako naše naredno izdanje imati isti tretman.

  • Sa kakvim ste se poteškoćama susretali tokom prevođenja? 

Milena: Prevođenje bilo kog starijeg teksta uvek je izazovno jer prevod mora da bude usklađen sa vremenom nastanka teksta. U ovom slučaju, to je predstavljalo putovanje sto dvadeset godina unazad, što sâmo po sebi nije bilo toliko problematično s obzirom na to da se radi o engleskom jeziku sa kojim smo upoznati gotovo kao sa maternjim. Naravno, ne radi se samo o poznavanju gramatike i leksike stranog jezika, važno je poznavati i istorijski, društveni, književni i kulturološki kontekst kom tekst pripada. Međutim, ono što jeste bilo problematično bila je transkripcija imena i naziva sa drugih stranih jezika. Niko od nas nije studirao npr. francuski pa nismo znali da li postoje transkripcioni rečnici za francuski – to je nešto za šta ćemo se ubuduće bolje pripremiti. Zatim, morali smo da prevodimo jedan deo stihova sa istog tog francuskog, a u jednoj priči je bilo mnogo pojmova i termina na oksitanskom jeziku, što je bilo zabavno prevoditi, ali i vrlo teško. Zbirka obiluje vojnom i nautičkom terminologijom iz 19. veka, što je zahtevalo dane i nedelje istraživanja. Znali smo da za neke stihove koji su citirani u Kralju u žutom već postoje sjajni prevodi na srpski, ali smo se pošteno pomučili dok smo ih pronašli. Ima toga još, ali sve te teškoće su sastavni deo i draž prevodilačkog rada.

  • Nedavno ste svojim pratiocima otkrili i svoje sledeće izdanje: koji su presudni faktori prilikom izbora prevodilačkih projekata? 

Aleksandra: Naša osnovna ideja je da ljudima predstavimo knjige koje do sada nisu imali prilike da čitaju u prevodu na srpski, ili čiji su prevodi zastareli ili neadekvatni, a koje bi mogle da im budu zanimljive i poseduju književnu vrednost. Želimo da se bavimo delima koja su možda već pomalo zaboravljena, a zaslužuju da se iz tog zaborava izvuku i na pravi način iznesu pred publiku, u dobrom prevodu, sa pratećim tekstovima, bez štamparskih i ostalih grešaka i u vizuelno lepom obliku. Naravno, najvažnije od svega je da su ta dela zanimljiva nama samima.

  • Prevođenje poezije je znatno teže od prevođenja proze: koliko je Grob bio izazov? 

Milena: Grob je bio izazovan pre svega zato što je pisan na sada već odavno zastarelom idiomu. Olakšavajuća okolnost je to što je napisan u blankversu – tradicionalnom engleskom deseteračkom stihu bez rime. Prevođenje je zahtevalo beskrajna istraživanja, ne nužno vezana samo za pesmu i njenog autora; bilo je potrebno raspoznati na primer da li pesnička slika u nekom stihu može da se pripiše individualnom stilu autora, ili je posredi neka fraza, referenca ili izraz koji su u njegovo vreme postojali, koristili se i bili opštepoznati. I naravno uvek je prisutan problem što u engleskom jeziku postoji mnogo kratkih reči, jednosložnih i dvosložnih, tako da jedan stih originalnog teksta ima mnogo više sadržaja nego što je moguće preneti u jedan stih na srpskom jeziku. To je žrtva sa kojom očigledno, teška srca, mora da se pomiri svako ko želi da prevodi poeziju. Naše izdanje Groba je dvojezično, sadrži i originalni tekst i naš prevod, pa će čitaoci moći da uporede jedno i drugo i da i sami vide koliko smo se mi u tome snašli.

  • Ostajete li pri istom žanru i u budućnosti? 

Aleksandra: Za sada se bavimo uglavnom gotskom i horor književnošću, odnosno književnošću sa gotskim i horor motivima, iz 18. i 19. veka, sa engleskog govornog područja na kom je i nastala. Ona je kod nas 1bila donekle zanemarena i nema je mnogo, a pogotovo nema mnogo kvalitetnih prevoda. To, doduše, ne treba previše da čudi, jer su i u svetskim okvirima ovi žanrovi uvek ostajali na marginama, između ostalog i zato što su ih brzo zasenili veliki književni pravci koji su usledili. S druge strane, ta dela predstavljaju važan segment istorije književnosti; ona povezuju romantizam, jedan veliki i značajan ne samo književni pravac, već pokret ljudske misli, sa onim što mu je prethodilo, periodom klasicizma i neoklasicizma. Ona u tom smislu mogu da budu zanimljiva ne samo širokoj publici već i onima koji se ozbiljnije bave proučavanjem književnosti. Zbog svega toga, kada u nekom trenutku budemo proširili svoje žanrovsko opredeljenje, sigurno nećemo potpuno odustati od ove vrste književnosti, jer ima toliko toga što zaslužuje da se prevede i objavi.

  • Postoji li u Srbiji čitalačka publika koja je zainteresovana za romane koji ne spadaju u „kupoholičarka“ kategoriju? 

Milena: I te kako postoji. Mi smo u celu ovu avanturu i krenuli sa stanovišta koje podrazumeva da ne potcenjujemo srpsku čitalačku publiku, a sve što se dogodilo otkako se Kralj u žutom pojavio potvrđuje takav stav. Istina je da i tu publiku treba ponekad „povući za rukav“, ali to je sasvim u redu jer znači da je čitav taj industrijsko-marketinški pristup izdavaštvu obišao ceo krug i polako se vraća na preporuku od usta do usta – makar kad govorimo o stvarnoj književnosti, kog god žanra i stepena umetničke uspelosti. Dakle, to što sad imamo ogromne lance knjižara koji izgledaju kao supermarketi ne znači da čitaoce ne zanima ono što imaju da ponude mali izdavači i manje transparentne knjižare, samo im treba malo energičnije skrenuti pažnju na to; baš kao i sa filmovima ili muzikom.

4

  • Šta čitaju članovi Gavranovog tima? 

Aleksandra: Pošto članovi Gavrana vole knjige i književnost, svi stalno i mnogo čitamo, najrazličitiju literaturu, od klasika svetske književnosti, poznatih i manje poznatih, do savremenih autora i književno-teorijskih dela. Moglo bi se reći – čitamo sve što nam dođe pod ruku!

Naravno, gotska i horor proza, poezija i esejistika imaju posebno mesto na našim policama.

 

 

Andrea

Andrea

Urednik, suosnivač, autor at Anglozine
Doktorantkinja jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, honorani prevodilac, pisac kratkih priča.
Andrea