Na tragu Jeseni

Jesen sam prvi put primetila na uglu. Vraćala sam se, i ona je stajala na uglu, oslonjena o stub optičarske radnje. Dim i žar pečenog kestenja su se uortačili s kišom, i nije bilo razloga da skrećem pogled sa opasnosti koju je predstavljao kišobran. Bilo kako bilo, videla sam je, pogledi nam se nisu sreli. Ali tad sam znala da je tu.

Znala sam – kad se jednom otkrije, sve teže će je držati koncentracija, i u našoj igri žmurke će vođstvo pokušati da prebegne na moju stranu. Danima smo se lovile, pobedu sam ishitreno slavila kasneći Radničkom, učinilo mi se da sedi na klupi. Oči u oči smo se međutim srele na njenoj teritoriji.

Iako malo ko to zna, Jesen stanuje u Pavla Simića, na samom priobalju centra. Kad se kalendar uroti protiv nje, ona beži u jedine preostale krošnje u mom kraju, koje ne uspevaju da je prikriju do kraja, ma koliko se trudila. Kad sam kao mala tom ulicom prolazila retko, pretežno sedeći na zadnjem sedištu jednog crvenog juga, čudila sam se kako to da kroz prozore gledam samo na jesen. Nije mi dugo trebalo da povežem da je u toj ulici navek jedno nedeljno, jesenje popodne, negde malo iza pola pet, kada nije ni mrak ni svetlo, i kada kao za inat samo komšija iz Vase Stajića šeta pudlicu? Jednom sam pokušala da dokučim kada je naša igra lopova i žandara počela, i koliko god daleko da se zamislim, nekako uvek završim na tom zadnjem sedištu.

Nekada, kada su moji putevi vodili desno, prema Bulevaru i ka Sajmu, i posle, kada sam svako jutro brojala svoje korake po mermeru Katoličke porte (iznova prekidajući vrhovnu sednicu golubova na Trgu), nisam uspevala da pobedim u toj igri. Oh, sretale smo se, još kako, ima sezona kada Jesen prosto trči za tobom i vuče te za rukav (uvek pred izlogom knjižare), ili te gađa nekim zagubljenim kestenom sa jednog drveta pri ušću Laze Kostića u Bulevar, ali… Kakva je to igra, kad pobeđujem tek kada se ona sama već preda, umorna od skrivanja? Tek, onda, prvi put sam počela da nazirem kraj te jurnjave onog dana kada sam (folirajući nervozu), prvi put odstepovala od stana, pored pumpe, kaldrmom Radničke, trkajući se s busevima niz Stražilovsku, do Broja Dva jedne ulice Mog Grada.

Jesen od tada nije menjala adresu. Sve dok se krojači Ovog Grada ne dosete da zađu i u nju, plašim se da je Pavla Simića zanavek izgubljena. Jesen ju je uzela pod svoje, okitila i ušuškala kako se njoj prohte, i nijedan severac neće oterati miris spaljenog lišća, kestenja i vanile iz te ulice.

 

Da, tamo sam je i zatekla, kako sedi na ogradi ispred One Kuće. Zvižduckala je retriveru koji je mirno spavao (izvrnut kao vidra), pokušavala da dohvati jedan naročito crven list, i nije bila spremna na podmukli napad s leđa, kojim sam je iznenadila. Tu smo, dakle.

Priznajem, međutim, da sam tek nedavno uspela da dokučim i Vrhovnu Tajnu ulice Pavla Simića.

Od kako znam za sebe (poprilično dugo, dakle), u Pavla Simića zapažam dve kuće. Žutu kuću sa žutim psom, koja bi se mogla naći bilo gde drugde na ovom okruglo nasađenom svetu, pa da je i ne primetiš. Kuću u kojoj se svira klavir, peku promincle nedeljom, i gde, sasvim izvesno, Duh Novog Sada dolazi da se spremi za večernju šetnju Korzom.

Druga kuća je… Druga kuća. Druga s leva ako pristižete od pumpe, a skoro pa poslednja ako se, recimo, vraćate iz pozorišta, a idete kod nekog ko živi kraj stadiona, pa odlučite da idete onim mračnijim putem. Kuća s tornjem. Ako ste ikad čitali Safona, znate na šta mislim. Kuća u kojoj niko godinama ne živi, iako bi po mojim merilima svako mogao da poželi da živi u njoj. Kuća ka čijim prozorima uvek bacim pogled kad prođem (kao što i žutom psu mahnem krećući se u suprotnom pravcu). Nisam verodostojan svedok, ali smela bih da se kladim (u šaku vanilica) da tamo niko sem majstora nije ušao dovoljno dugo da se kuća smatra ukletom.

Jedna od stvari koje sam naučila živeći u Ovom Gradu je da ne postoje uklete kuće. Postoje napuštene, tužne, srušene, oronule i novoizgrađene kuće, ali uklete – ne. Toj misteriji nisam pridavala puno značaja, sve dok, tog dana koji šifrujemo kao „nedavno“, mi odgovor nije lupio šamar. Prošla sam pored garaže u izgradnji u dvorištu, stigla do ćoška, i čarličaplinski se ukopala na mestu, s jednom nogom podignutom i savijenom u kolenu. Nije moguće? Ali, ipak, kada sam onako izdajnički uplašila Jesen, kao da je šmugnula u tom pravcu.

Tabanajući povratnim putem (usput veoma nedorečeno ostavivši sve one sa kojima se inače vraćam da gledaju za mnom), ušunjala sam se u Pavla Simića. Ko je bio taj čovek? Uvek sam se pitala, a nikada nisam pitala. Nadam se samo da je bio neko dostojan da njegovo ime nosi Ulica u kojoj stanuje Jesen. Zastala sam dijagonalno od neosvetljenih prozora sa šalukatrama i šmirala levo-desno. Nigde nikog. Savršeno.

Nisam bila sigurna šta tražim, ali znala sam da ću prepoznati kad nađem. Kao klinci smo uvek želeli da nekako uđemo ovamo, zašto nikad nismo? Prosudivši da će preskakanje ograde ipak biti za trunku previše, ostala sam na pristojnoj udaljenosti, dovoljno blizu da vidim ono što me zanima. Jesen se spremala da pođe negde, mogla sam i da pretpostavim gde. Džezeri iz dalekih gradova okupili su se pod našim nebom, ne bi ona to propustila.

 

U našu zgradu su se, pre par godina, doselili neki novi ljudi, koji su se u početku isticali isključivo po tome što imaju dve ćerke. Neki novi klinci. Gledali smo ih kako se igraju tamo gde su naši otisci odavno mumificirani, i kada sam gurnula ključ u kapiju (ne do kraja, nego onako, znalački) čula sam ih kako vode poverljive razgovore na Onoj Istoj Zelenoj Klupi, koja je u međuvremenu transformisana u Onu Istu Izbledelu Klupu. Pričale su o Kući s tornjem. Na trenutak sam pomislila da im ispričam tu priču, o lovu na Jesen, ali sam se vec narednog trena predomislila. Ionako mi niko ne bi poverovao.

 

Usput, Pavle Simić je bio slikar, što stvari donekle objašnjava.

Andrea

Andrea

Urednik, suosnivač, autor at Anglozine
Doktorantkinja jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, honorani prevodilac, pisac kratkih priča.
Andrea