Krv se polako slivala niz prste u mlaz ledene vode. Dograbio je flašu sa susednog stola, prolio providnu tečnost po svežoj rani, pazeći da mu ipak ostane dovoljno u flaši da može da nastavi s radom. Šišteći od peckanja, zavio je šaku u komad bele tkanine koja mu je prva dopala pod ruku, i povukao dugačak dim. Pritvorio je pogled dovoljno da mu svaki mišić i svaki nerv upiju blagotvorno dejstvo gustog sivila koje mu je ispunjavalo pluća, i pokušao je da oblikuje srce od tog dima, spajajući i razdvajajući usne i jezik na sve već oprobane načine. Taman kad mu se učinilo da je konačno uspeo da produkuje srce, ili nešto najsličnije tome do tada, učinilo mu se i da je neko ušao u radionicu. Potegao je gutljaj iz flaše, spremajući se da otera potrčka kojeg je izvesni plemić poslao da se raspita o napretku njegove skulpture.

Potrčko je zaista stajao u takozvanom antreu njegove radionice, klateći se na vrhovima prstiju, proučavajuci dleta, noževe, čekiće, hartije i prašinu koja se prostirala svuda po prostoriji. Nije ni stigao da priupita za kip, kada ga je maestro isterao, uz poruku da delo napreduje. Potom se vratio u svoje carstvo, odvojeno uskim usekom na kome su samo šarke otkrivale da su tu nekad postojala i vrata. Ona su sad ležala u uglu, pored još krpa, hartija, zemljanih tanjira i sasušenih korica hleba. Centralni deo sobe zauzimao je ogroman komad mermera, koji zaista nije podsećao ni na ljudski lik, a ponajmanje na anđela koji je naručen. Krvav otisak šake, pored nepredvidivo debelog useka, otprilike tamo gde bi, jednom, trebali da se nađu bokovi, odavao je majstorovu nespretnost. On povuče još jedan gust dim, vraćajući se u malopređašnje stanje polusvesti, nadajući se da će uspeti opet da produkuje srdašce. Znao je da ga umeće napušta, i nije znao kako da ga vrati. Iz najdublje koncentracije trže ga vizija anđela, naslonjena na njegovu tek započetu skulpturu.

Plava kosa joj je padala do struka, obavijena u belu tkaninu više je podsećala na duha nego na priviđenje. Majstor je pokušao da odagna ovu avetinjsku posetu, i usredsredi se na beli kamen iza nje, ali to mu nije polazilo za rukom. Prilazio joj je odmerenim korakom, i dalje verujući da će senka nestati, sve dok mu ruka nije pala na njenu bledu mišicu, kad shvata da je stvarna. Stvarna koliko može biti. Kretala se po njegovim odajama lako, kao perce na vetru, dodirivala je sve, a nije pomerala ništa, a on je, nesvesno, počinjao ponovo da radi.

Dleto i čekić su mu klizili u rukama, radio je dugo, bez odmora i predaha, ne ispuštajući njene talasaste uvojke iz vida. Mazila ga je pogledom, osmehom, a on je radio, i sanjao. Sanjao je kako lebdi s njom u vrtlogu strasti, sanjao je sva dela koja može isklesati, sanjao je, i radio. Dani, noći su promicali, munje su sevale po nebu, ganjajući svoje stado oblaka u pravcu juga i primorja, bez njegovog znanja. Nije ni primetio pljusak koji mu je šibao lice, kad je otišao da kupi sebi novu flašu.

Ona ga je dočekala mazeci lice u belom mermeru, svoje lice. Uangelzeo ju je naglo, nesvestan onoga što čini. Isto tako naglo je i ustao s nje, ovog puta je ne gledajući, ni na tren. Devojka koja mu se oblikovala pod rukama ličila je na nju, a sada ju je znao u dušu, imao je svaki njen prevoj pod prstima.

Prelazio je raširenom šakom po svom delu, mazio ga kao što je mazio i nju, nežno joj sklanjao odbegli pramen s čela, nameštao joj haljinu koja joj spada oko kukova. Nije shvatio da je ona sada tu, zarobljena u taj kamen, i da je neće moći ponovo osetiti, i zadržati, kao što nikada nije ni mogao.

Dugo mu je trebalo da to shvati. Danima ga nije posećivala, a on je u mislima vodio ljubav s njom, ponekad ne razlikujući da li sanja nju, ili njenu figuru u mrtvoj steni.

Noćima nije uspevao da pobegne od sena koje su ga progonile i po najsvetlijim ćoškovima njegove klaustrofobične galerije, komšije su se klele da su krici iz noći u noć postajali sve glasniji, dok napokon nisu utihnuli, jednog jutra, bez najave, bez objašnjenja.

Kada je mladi potrčko došao da obiđe delo koje je njegov gospodar naručio, zatekao je blještavo belu figuru anđela, u prozirnom haljetku koji kao da je bio od svile, a ne od kamena, sa kosom koja je letela pod drhtajima vetra, iako nepomična. Po belini te kose, haljine, prevoja grudi i poluosmeha koji je obigravao oko mrtvih usana, svuda, bila je prolivena biserno crvena krv, u mlazevima, u kapima, razmazana, netaknuta. Pod njom kao da je figura devojke jos više oživela. Umetnik je ležao pod njenim nogama, sklupčan, neprimetan. Dečak je dugo zurio u taj prizor oživelog ubijenog anđela, dok nije otrčao svom gospodaru. Kada je ovaj došao da preuzme svoju porudžbinu, sprao je rubine s kamena, usput uništavajući hiljadu i jedno srce od krvavog dima, koje se skrivalo po njemu.

 

 

Andrea