Senka vetra i kada prestajemo da je volimo

Novosadski knjiški klub „Književni klabing“ ove godine je proslavio devet godina postojanja i u toj se svojoj neumoljivoj istrajnosti pozabavio impozantnim brojem naslova. 216 preciznije, kako stoji u njihovoj javno dostupnoj arhivi.

Tema novembarskog okupljanja bio je roman španskog autora Karlosa Ruisa Safona „Senka vetra“, koji od 2004. godine, kada je objavljen na engleskom, osvaja publiku širom sveta. Ni članovi našeg uredništva nisu ostali imuni na nesvakidašnji šarm ove priče i pamte je kao jedno od svojih najmagičnijih čitateljskih iskustava. Od prvog kontakta sa Grobljem zaboravljenih knjiga, iščekivali smo nastavke koji su dolazili na svakih četiri ili pet godina sa onim gotovo detinjim nestrpljenjem, koje smo za malo koju knjigu vezali. Preporučivali smo je u godinama koje slede, često možda podstičući nerealna očekivanja kod drugih. Čak i danas je se sećamo kao jedne beskrajno dopadljive priče koja svojom slojevitošću i slikovitošću može opčiniti različite čitalačke grupe.

Na novosadskom Književnom klabingu, međutim, susreli smo se sa oprečnim stavovima. Kroz dinamičnu diskusiju i vrlo interesantna zapažanja, sagledali smo ovaj roman iz nešto manje subjektivne i romantizovane perspektive.

Priča koju smo nekad voleli sada se učinila gotovo trivijalnom, a razlozi za tako nešto sami su se nametnuli.

Ali pre nego što se njima pozabavimo, prisetićemo se i same priče koja nas je te kišovite novembarske srede okupila.

(Ne)objektivni prikaz romana „Senka vetra“

„Senka vetra“ predstavlja uvod u tetralogiju o Groblju zaboravljenih knjiga, koja prepliće priče nekoliko junaka povezanih svojim iskustvima u predratnoj i posleratnoj Barseloni. I upravo je taj grad, protiv svoje volje mračan, ali svejedno bajkovit, jedan od glavnih protagonista ovog romana. U prvom delu, kroz njene zakutke sprovodi nas Danijel Sempere, sin knjižara iz ulice Santa Ana, u svojoj potrazi za istorijom jedne zaboravljene knjige.

„Nizali su se prvi dani leta 1945. godine i hodali smo ulicama jedne Barselone zarobljene pod nebom od pepela i nekim suncem od pare koje se prolivalo po Rambla de Santa Moniki u girlandi tečnog bakra.“

Sivilo koje se nameće već u prvom pasusu provejava i sa stranica ostala tri dela, oslikavajući duh grada koji se u posleratnim godinama bori da u diktatorskom režimu neguje slobode koje čine život. Mrak dominira naracijom, kako u opisima, tako i u temama. Elementi noar trilera prisutni su u traganju za istinom o davnašnjim zločinima, a gotske elemente Safon koristi revnosno kao i u svojim ranijim delima, pri čemu mu autentična arhitektura katalonske prestonice samo ide na ruku. Smrt i osveta deo su priče koja je dovela do nastanka romana koji Danijel otrkiva na Groblju zaboravljenih knjiga, nesagledive biblioteke u koju je knjžarski esnaf Bareselone decenijama pohranjuje, retke, napuštene, a neretko i zabranjene tomove kako bi ih sačuvao od zaborava.

Uprkos ovim elementima, roman je prožet vedrinom i poletom koji njegovi junaci prilježno neguju sred svih nepovoljnih okolnosti u kojima se zatiču. Posebno je upečatljiv Fermin Romero de Tores, lutalica sumnjive prošlosti koji sticajem okolnosti postaje Danijelov najbolji prijatelj i posvećeni saradnik knjižare „Sempere i sinovi“. Fermin je naročit izvor životnih mudrosti i zajedljivih konstatacija, koje daju protivtežu gorenavedenim mračnim elementima romana.

„Sudbina je obično iza ćoška. Može biti lupež, kurva ili prodavac srećki – njene tri najdelotvornije inkarnacije. Ali ne praktikuju kućne posete. Moraš je zgrabiti.“

„Poezija se piše suzama, roman krvlju, a istorija vodom što osta je iza lanjskog snega.“

Pored Fermina, među poznanicima Danijela i njegovog oca mnoštvo je drugih zaljubljenika u književnost s čijom se zanesenošću nije teško poistovetiti. Zbog toga se „Senka vetra“ može smatrati i svojevrsnom odom književnosti i onima koji je stvaraju i čitaju.

Još jedan važan nivo ovog dela jeste i onaj romantični, jer zaplet se kreće po nitima nekoliko prepletenih ljubavnih priča. A svaka od njih jeste dramatična, sudbonosna, na trenutke patetična, ali ne i bez svoje poetike.

„Senka vetra“ takođe se može posmatrati kao bildungsroman, jer kroz njega pratimo odrastanje glavnog junaka. Tu je svakako i detektivski roman, naročito oživljen kroz lik inspektora Fumera, koji utelovljuje čitav onaj diktatorski režim od čijih se nametljivih očiju ova priča skriva.

Iako je ta raznovrsnost likova, tema i žanrova zasigurno jedan od glavnih razloga zašto su ovu knjigu zavolele različite grupe čitalaca, Safonov pokušaj da naslaže toliko različitih slojeva u samo jadnu priču mnogima se može učiniti pretencioznim. I upravo je to možda razlog zašto je on ostao neprijemčiv onima koji imaju nešto sofisticiranija žanrovska očekivanja.

Ali tu je još jedan aspekt koji smo razmatrali na Književnom klabingu.

Kada prestajemo da volimo „Senku vetra“?

Safonov najčitaniji roman svakako je otvorio dovoljno prostora da se na 216. Književnom klabingu u svojim stavovima susretnemo i mimoiđemo. Ono što se učinilo važno nakon tog susreta (možda samo meni) jeste da se razlika u doživljaju romana može povezati sa životnom dobi u kojoj se on čita. (Kako sam mu se i sama vraćala u nekoliko navrata u razmaku od 15-ak godina, primetila sam da ga svakako ne gledam istim očima svaki put).

Naime, utisak koji smo stekli jeste da su najveće šanse da se u „Senku vetra“ onako bezglavo zaljubite jesu rane dvadesete, kada, uostalom, za drugi način zaljubljivanja i ne znate. Sa godinama, čini se, ta sposobnost se smanjuje, a vera u ljubav koja se desi na prvi pogled i traje zauvek postaje pomalo smešna. Možda se baš zbog toga „Senka vetra“ mnogima može učiniti površnom i naivnom knjigom, koja ozbiljnom čitaocu može poslužiti kao neobavezno štivo za plažu.

Šta nam se to nije svidelo?

Mnogi su se elementi našli na spisku stvari koje nam se nisu dopale u ovoj knjizi. Nekima su kitnjasti stil pripovedanja i slikoviti opisi ostavili utisak lošeg pisanja. Sami opisi Barselone mogu se posmatrati kao turistički prospekt u kom autor zapravo i nije mnogo uradio osim što je istorijska mesta katalonske prestonice razbacao po romanu. Elementi epistolarnog romana kao tehnika raspleta takođe su ostavili mlak utisak, a dramatične ljubavi možda su i najviše pominjane kao negativni aspekt.

Šta nam se dopalo?

Kao što to u konstruktivnim knjigoljubivim diskusijama biva, vrlo lako smo se složili oko elemenata koji su ostavili pozitivan utisak. Likove Fermina i Fumera čini se da smo podjednako zavoleli, a ni Hulijan Karaš nije mnogo zaostao za njima u svojoj celovitosti i simbolici. Svaki od ove trojice, kao što je to jedan od sagovornika rekao, iznosi zaseban žanr – Fermin komediju, Fumero dramu, Karaš horor, dok je sam Danijel predstavnik lirike. Takođe nam se svideo narativni tok jer s početka vuče čitaoca da se posveti priči, iako su njegove niti na trenutke isprekidane i ne deluju dobro osmišljeno.

Konačna ocena

7.6

Naša ocena

Iako ćemo od sada biti mnogo obazriviji pri preporučivanju ovog romana, ostajemo zauvek zaljubljeni u njega i od nas će imati najviše ocene. Barselona, taj neodvojivi deo našeg čitalačkog iskustva, nikada neće biti samo jedna od evropskih metropola, već nešto poput mesta u kom smo jednom živeli. Knjižari Sempere i sin već su nalik starim poznanicima, a neuhvatljivi Hulijan Karaš, kao i Danijel Martin iz sledećeg dela, pisci čija nam je dela žao što nikada nećemo imali prilike da pročitamo.

Zahvalnica i najava

Zahvaljujemo se Sanji i društvu iz Književnog klabinga na ovako zabavnoj i prosvetljujućoj večeri i jedva čekamo sledeće izdanje. Za one koji žele da nam se pridruže, sledeći susret je 6. decembra, a tema je „Ostrvo dana pređašnjeg“ Umberta Eka.

Književni klabing možete pratiti na Facebook-u i Instagramu, a susreti su svake tri nedelje u Omladinskom Kulturnom Centru CK13 u Novom Sadu.