Izlet u knjizi: Sitničarnica „Kod srećne ruke” Gorana Petrovića

„Knjige su kao sunđeri. Naizgled neznate veličine, šupljikvao, spužvasto tkivo je kadro da upije nebrojeno mnogo sudbina, čak da u sebe primi čitave narode. Šta su drugo knjige o nestalim civilizacijama, no sunđeri koji su u sebe saželi čitave epohe? Do poslednje žive kapi, dok i sami nisu stali da se suše, da se kamene…“

U romanu Sitničarnica kod „Srećne ruke“ Gorana Petrovića, sve te okamenjene tragove nezamislivih epoha i dalekih ljudskih sudbina, posvećeni čitaoci mogu i fizički istražiti tako što će izabrati bilo koji redak omiljenog romana i tamo prosto otići u šetnju ili na izlet. Tako mogu u sresti i sve druge čitaoce koji u datom trenutku objektivne stvarnosti čitaju iste reči; mogu istražiti prošlo, sadašnje ili buduće vreme, izletovati u najrazličitijim delovima sveta, motati se po gradovima u kojima nikad nisu bili i živeti određenu knjigu negde izvan njenih korica. Uostalom, baš kao što i jeste slučaj sa strastvenim čitaocima.

Upravo o ovom čitalačkom iskustvu govori roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“, koji je po objavljivanju 2000. godine zasluženo pobrao sve najznačajnije književne nagrade, među kojima i NIN-ovu nagradu za roman godine.

Naime, roman je posvećen onome što junaci nazivaju „potpunim čitanjem“, tačnije fenomenu proživljavanja napisanog kao dela svakodnevnog života. Samim čitanjem opisa obale okeana, na primer, čitalac se njime može prošetati, a kasnije i u stvarni svet preneti pesak na cipelama…

Sa magijom potpunog čitanja nesvesno se upoznaje jedan od centralnih junaka, Adam Lozanić, apsolvent književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, koji, pored muka sa rokovima za zavšetak studija, poslom koji ne obećava i studentskim životom uopšte, dobija i neopisivo težak zadatak čiji su cilj i poslodavci uznemirujuće zagonetni. Kada se na sve to doda i neočekivano velika suma obećana za „preciznu“ lekturu romana, dobija se vrlo vešto ispleten zaplet.

Upravo taj, ne baš sasvim uobičajeni zadatak, odvešće Adama u samo središte priče o čoveku po imenu Anastas Branica, čija se lična istorija tesno prepliće sa istorijom ove zemlje, tačnije, svih zemalja kojima su ovi prostori bili nazivani od početka do sredine prošlog veka. Dok u Beogradu besne političke tenzije i ratovi, u Anastasovom životu besne i porodične tragedije, kao i jedna posebna ljubavna priča.

I upravo ta ljubavna priča, koja se bukvalno odvija u knjigama, biće povod za stvaranje dela „Moja zadužbina“, koje je centralna pozornica samog romana Sitničarnica „Kod Srećne Ruke“. Pozornica na kojoj su junaci sami čitaoci, jer, kako je i sam Petrović izjavio:

„To je knjiga u slavu čitanja, odnosno nečega bez čega ne postoji književnost. Pisac i knjiga nisu sami po sebi dovoljni, potreban je čitalac”.

Tako čitaoci oba romana imaju priliku da se susretnu sa mnoštvom junaka koji, dok žive nekom neobičnom vremenu i prostoru, upadljivo svojom ljubavlju prema pisanoj reči podsećaju na svakoga kome bi ova knjiga dopala šaka. Tamo gde vreme uzima stvar u svoje ruke i počinje da teče onom brzinom kojoj joj čitalac sam odredi i tamo gde se lepota prostora stvara rečima, čitalac uspeva da pronađe nešto što ga spaja sa drugima sličnim sebi.

I možda će se mogima učiniti da je ono što Petrović predstavlja u ovom romanu puka fantazija. Međutim, mnogo toga je u ovoj priči realno, a posebno doživljaj čitanja dobrog romana, koji ima svako ko ovu aktivnost iole ozbiljno doživljava.