U vreme kada jedna generacija progovara različitim medijumima, poezijom se i dalje prenose neke od najsnažnijih poruka. Glas te generacije surov je kao i vreme koje ju je oblikovalo, a stihovi puni energije koja nadvladava apatiju koja preti da je proguta.  

Upravo takav snažan glas čuje se u zbirci pesama „Šljakeraj“ Svetlane Savić, mlade pesnikinje rodom iz Noćaja, koja svoje studentske dane provodi u Novom Sadu, a posao traži širom Balkana.

Njen glas sažima nemoć, borbu i nesigurnost generacije koja drugde u svetu ima sve prilike otvorene. Tamo gde se samo prividno poštuju ljudska prava i zakoni o zaštiti radnika, ipak ništa nije tako lako kao što se čini. Radna iskustva stiču se na crno i to retko u struci. Platom se jedva mogu pokriti osnovni troškovi, a pivo se može popiti samo ispred dragstora. Odeća se kupuje u second hand-ovima, a kirije plaćaju sa zakašnjenjem i odricanjem.

U društvu u kom se diploma ceni koliko i novčanice davno povučene iz opticaja, poslu u struci mogu da se nadaju samo oni vrlo srećni ili oni spremni da svoja uverenja prodaju za tuđa. Do tad, visookoobrazovana radna snaga primorana je prekraja, radeći poslove bez sigurnosti i pristojne naknade.

„moji drugovi rade u prekarijatu
na građevini i u kurirskim službama
nemaju radni staž
ugled u društvu
i zdravstvenu knjižicu.“

– Prekrajajući

„prekvalifikovana
za neplaćen prekovremeni rad
neoverenu knjiicu

bez dana radnog staža
će šljakati šljakati
za gazdu šljakati“

– Oglasi za posao

Baveći se ovim temama iz jedne intimne perspektive, „Šljakeraj“ oštro kritikuje probleme u društvu, ali i ukazuje na ljudske vrednosti za koje se vredi boriti. Generacija koju društveni mulj vuče na dno ipak isplivava. Ona prepoznaje nedostatke sistema i ne pristaje na novonametnute vrednosti.

„čuvaj se laži  i pomodarstva
diplomaca privatnih fakulteta
preko noći niklih direktora
upravnika šefova predradnika
loše napisanih knjiga
šarenih korica
banalnih novinskih naslova
forsiranja uzvičnika
naredbi nekompetentnih lica
čuvaj se i ne zaboravi nikad
da moraš da se boriš“

– Čuvaj se

„Probudi me u Jugoslaviji
gde nije važno bilo jesmo li
Bošnjaci Hrvati Makedonci
Crnogorci Slovenci ili Srbi“

– Probudi me u Jugoslaviji

Te vrednosti, kao i zdrav razum, čuvaju se inatom i dobrom poezijom: 

„poeziju će pisati
svi fabrički radnici
između mašina
na pauzama za jogurt i kiflu
u inat tim liderima“

– Poeziju će pisati

Ipak, besparica, radna prava i ograničene poslovne mogućnosti nisu jedini problemi s kojima se ova generacija nosi. Iz njih neminovno proističu lične anskioznosti, otuđenje i nerazumevanje koje jednako provejavaju Svetlaninom zbirkom.

„moje drugarice pišu dobru poeziju
boluju od anksioznosti
I plaše da izađu iz kuće“

– Prekrajajući

„imam dosta prijatelja
i oni imaju sve to što imam i ja
depresije dugove diplome i dejtove
svi skupa neretko imamo veliko ništa“

– Majstorica ralja dunđerka života

Kroz niz slika iz svakodnevnice koje se čine upadljivo poznatim, Svetlana Savić prikazuje čitav spektar emocija, želja i prilika gotovo holivudski živo i jasno. S njenom poezijom mogu se poistovetiti svi koji su probali da se prilagode prilikama koje im se daju samo da bi preživeli, a ne sasvim i živeli.

Zato zbirka Šljakeraj spada u angažovanu poeziju, onakvu kakvu pišu samo oni svesni da ograničenja s kojima se suočavaju nisu samo njihova lična. To su ograničenja čitave jedne generacije, sistemski stvorena tako da se samo sistemski mogu i rešiti. Zato uz Svetlanin glas postoji nada u bolje sutra za sve one koji odluče da se ne priklone već da se izraze.

a do tada
kao u pesmi dženi džozef
nositi haljinu boje purpura i crveni šešir
koji ne stoji a i ne ide
brati cveće po tuđim baštama
brati lovorov list sušiti ga za zimu
praviti kolače sa cimetom rendati pomorandžinu koru
i biti okružena tobom kao vodom u predsmrtnom zagrljaju“

– Lepoti

Dizajn korica: Senka Vlahović
Naslovna fotografija: Anđela Milanović

Bojana