Bibliotekarka

Satima je sedela u biblioteci. Nije bilo zvuka. Tišina. Potpuni spokoj za nekoga. Ne za nju. To ne bi bilo čudno da Milani ovo nije bio prvi dan na poslu. Jutros se jedva provukla pored ulaznih vrata, čija je škripa dugo zatim odjekivala tamnim hodnicima prepunim ogledala. Pokupila je neke slomljene naočare koje su stajale na ulazu pored ogledala, i ušla.

Osećala se prljavo unutra, a to joj je smetalo. Plava kosa, beo ten – kao da više nisu bili njeni. Ali ipak, trebao joj je posao. Dugo joj je život izgledao kao bezdan iz koga nema povratka. Kada je primila poziv i saznala da kreće odmah da radi, bila je presrećna. A i volela je da čita. Juče je sve izgledalo idealno. Danas više ne. Biblioteka je izgledala sasvim drugačije od ostalih u kojima je bila. Hodnici su bili toliko dugi, da je tama gutala njihov kraj. Police, sa mnoštvo knjiga, uzdizale su se do kraja plafona na kojima su bili kristalni dvoranski lusteri. Između polica nalazila su se visoka ogledala. Bezbroj ogledala. Tada začu nešto.

Da, glasovi. Ali nije znala odakle dopiru. Na trenutak se okrenula oko sebe, razmišljajući na koju stranu da krene. Prvo lagano potrča, a zatim stade i brzim koracima krenu ka ulaznom hodniku biblioteke. Ili ka mestu na kome joj se činilo da je trebao biti hodnik. Prokleta ogledala, zbunjuju me. Pored svoje noge ugleda bačenu maramicu i podiže je. Na njoj su bili izvezeni inicijali M.C. Bila je ljuta. I na sebe, na stvari koje je nalazila na prašnjavom tlu i na police koje su je okruživale. A naročito na ogledala. Smeh! Sigurno su ovde. Vodila se zvukom ženskog smeha isprekidanog hrapavim muškim glasom. Kako je bila bliža uglu, zvuci su bili jači. U ogledalu koje se nalazilo na kraju hodnika videla je odraz dve starije osobe, kako se zagrljeni smeju i hodaju ka izlazu. „Dobar dan, mogu li da vam pomognem?“, Milana se široko osmehnu dok je skretala ka njima. Stade. U prostoriji nije bilo nikoga.

Strašan dan. Razmišljala je o jučerašnjem događaju u biblioteci. Umor, strah, taj težak vazduh… Tražila je opravdanje u svemu čega je mogla da se seti. Osećala se razočarana sobom, najviše zbog same pomisli da je nešto izmislila i uspela da poveruje u to. Kada se, posle svega, našla sama u prostoriji pokupila je neko napušteno penkalo koje je stajalo na polici sa knjigama i stavila ga na sto. Eh, moje misli…

Stala je pred jedno od ogledala. Činilo se kao da su joj oči veoma teške. Lice joj je bilo ispijeno, dok je koža poprimila čudnu boju. Umor, šta drugo. Nije spavala čitave prethodne noći. Iz torbice je izvukla malu, ružičastu kutijicu za puder, koju je dobila od pokojnih roditelja. Nanosila je par sekundi tanak sloj pudera na obraze, kada pogledom uhvati siluetu muškarca u sivom odelu, u odrazu ogledala. Nasmešila se. On joj je uzvratio osmeh, i produžio dalje. Milana se okrete, ali on je već zašao u drugi hodnik. Čula je lupanje cipela o parket. Kako je prolazila između polica, pogledala je u svako ogledalo, ne bi li ga videla. Ali nikoga nije bilo. Zašto na ovome mestu nema nikoga sem mene? Šta se ovo događa? Nije osećala više razočarenje. Niti bes. Sada je osećala samo strah.

Skupila je hrabrosti tog jutra da ode poslednji put u biblioteku. Nešto čudno se dešavalo tamo, nešto van njene kontrole. A takvih stvari joj je bilo dosta u životu. Odlučila je da uđe unutra, pokupi stvari koje su joj ostale, i napusti zauvek ovo mesto. Dok je gurala brzo sve u torbu, uzela je penkalo sa gomile ostavljenih stvari koje je nalazila po biblioteci i zastala. Na njemu su bili inicijali M.G. I ona maramica je imala inicijale. Poče da gleda i druge stvari; naočare, stari sat, karmin… Svuda su bili inicajali sa početnim slovom M. Tada pogleda u ogledalo. Iza nje je stajala prelepa malena devojčica, i smešila joj se. Jedino što je znala da nikoga ne može biti iza nje. Pogled devojčice je polako nestajao i pretvarao se u sitan pepeo koji je lebdeo. Gledala je svoj odraz u ogledalu. To nije bila ona. Umesto nje u odrazu stajala je prelepa, bleda devojka, odevena u crninu. Odraz progovori:“Sve se poklopilo. U ogledalu si videla svoju prošlost – pokojne roditelje, sadašnjost – ljubav koju nećeš upoznati i budućnost – dete koje nećeš imati. Ja sam te dovela ovde, kao i druge pre tebe. Čestitam, Milana, ti si poslednja duša koja je bila potrebna kako bi se Morana, drevna boginja, oslobodila.“

Začu se stravičan vrisak iz ogledala i onda nasta tišina. Tišina, koju je prekinuo samo udarac kutijice za puder o tlo. Kutijice na kojoj su bili ugravirani inicijali – M.A.

Autor:

Bojan Brnjoš, diplomirani ekonomista i pisac kratkih priča rođen u Zrenjaninu, 1988. godine. Sa pričom “Bibliotekarka” osvojio je prvo mesto na nagradnom konkursu festivala fantastike Evenstar, u čijem je prvom zborniku pod nazivom “Priče i pesme iz srednje zemlje” priča originalno objavljena.

Anglozine

Anglozine

Magazin za promociju kulture čitanja i kreativnog pisanja.
Anglozine